„СЕЉАК ХОЋЕ У ФАБРИКУ АЛИ ТО МУ ЈЕ СПОРЕДНИ ПОСАО“

  08 avgust 2016

„Широки народни слојеви наше сељачке земље непросвећени су и политички неписмени, а сељак у Санџаку има најгору слику. Глас народа из овога краја није никада могао бити глас сина Божијег, већ само глас вапијућег у пустињи“ (Г.Терић,1937.)

Између два светска рата Санџак је био најзаосталији крај у тадашњој држави. Без путева, мале вароши које су изникле из оријенталних касаба нису комуницирале чак ни међусобно, број становника у градовима би је незнатан у односу на број сеоског становништва које је било концентрисано у брдско-планинским пределима, најчешће подељених религијски, без икаквог међусобног контакта.

Школованих људи било је мање него у било којем другом делу државе, неписмених преко 87 одсто. Харале су ендемске болести које су изазивале тешке дегенерације потомства. Међу њима, свакако најпогубнији био је ендемски сифилис и на мапама била су уцртана села у којима су бележени случајеви тешких наследних поремећаја од физичке наказности до менталне заосталости и лудила. Становало се у кућама често и без прозора, са земљаним подом и огњиштем, без икаквог додира са променама које су настајале. Жене су биле потпуно искључене из сваког друштвеног живота. Још 1930.године Драгољуб Јовановић, професор Универзитета у Београду пише да ће се у „будућности живот развијати све више у долинама и градовима и у питомини, ишчезнуће козе, број оваца ће се смањивати, шуме ће се проредити. Гајиће се воће, поврће као у Швајцарској. Али ако се за Санџак нешто не учини, ако се не саграде путеви, не подигну школе и не уреде земљишни, пашњачки и шумски односи у корист сељака, он ће се раселити. Овај људски елемент не може се задовољити оскудним и заосталим приликама и ово ће остати пуст крај“. А пријепољски сељак није готово уопште узгајао поврће, није знао за шаргарепу, парадајз је јео зелен, а бацао кад добије црвену боју, није познавао прераду воћа у слатко или џемове, већ је од благородних и бројних садница шљиве правио само ракију коју је домаћинство конзумирало. Сретен Вукосављевић, пак, сматра 1932.године да би било „сразмере између броја грађана и сељака као у суседном ужичком или никшићком крају, требало би да санџачки градови буду скоро за пола мањи. Релативна пренасељеност градова више него ишта чини да ти градови имају несимпатичну моралну црту становника који осећају да је мало поље за радне замахе, посебно људима способним јер недостаје смисао за удруживање и заједнички рад. Овде се верује да нико јавни посао не ради са добром вољом и намером“. Аграрна реформа двадесетих година 20.века довела је до веома великих промена и потреса јер су дотадашњи вишевековни власници земље, махом муслимани, остали без поседа, а њихове дотадашње чипчије по селима постали су власници земље и почели да раде заличну корист. Отуда и једна веома оштра критика пасивности муслимана која је трајала и десет година после аграрне реформе, па се покушава унети активизам кроз реченицу:“Бего сум, пашом сум, аго сум-нема више. Муслимани се морају определити за свој класни интерес, а не религијски“. Г. Терић пише 1937. да су „широки народни слојеви наше сељачке земље непросвећени и политички неписмени, а сељак у Санџаку има најгору слику у економском, културном и политичком погледу. Глас народа из овога краја није никада могао бити глас сина Божијег, већ само глас вапијућег у пустињи. Санџак, заборављен од свих режима, Бога и људи, увек је таворио и чекао помоћ са стране. Санџак је без путевам, без железнице, без индустрије, без радника, без капитала, без кредита, без свега што је потребно за напредак. Нема ни једну болницу, ни једну пољопривредну школу“.

ПРИЈЕПОЉЕ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Педесетих година почиње отварање сеоских школа. Уместо 18, има их чак 44, аброј ђака по тим сеоским школама у које стижу учитељи по директивама бива и по 150. Али харају болести изазване нечистоћом, недостатком хигјенских навика, вашљивост узима данак: пегави и трбушни тифус односе животе. Народна власт у срезу доноси наредбе како да се народ купа, треби ваши, откухава и пегла одећу и постељу, да се чешља, шиша, реже нокте, да престане да држи домаће животиње у истој соби где живи чељад.

Пријепоље је градом проглашено 1949.године. У њему живи тек нешто више од 2500 људи. Сви остали живе још увек на селу. Отворено је прво предузеће, ГП „Рад“ које гради град. Потом циглоцрепана, па аутотранспортно. Почињу прва запошљавања. А онда је у Пријепоље из Земуна премештена Текстилна фабрика „Корушка“, уград који није имао ни једног индустријског радника. Пријепољски шнајдери и шнајдерке постају први радници, обучавају се нови. И почиње прича која заслужује веома детаљну анализу. Она ће осветлити једно време из више углова. Шта је индустријализација донела, којим аршинима се може мерити свеопшта еманципација овог сиромашног и непименог краја и његових људи, шта је истовремено то значило за урбанизам, за развој других грана, пре свега пољопривреде за коју је овај крај био везан вековима, а у коју никада није улагано плански да би се омогућило осавремењавање и остваривање резултата адекватних условима које су пружали климатски и географски услови. Шта се догодило?

НА ПОЛА ПУТА СЕЛО-ГРАД

Педесетих година прошлог века, по партијској директиви,започела је индустријализација која је, у пракси, значила демографски хаос. За Пријепоље је директивом одабрано да развија текстилну и обућарску индустрију, гране које су „упијале“ радну снагу, махом женску и мало квалификовану. Испоставило се да градови немају ни изблиза потребан број радника, па је уследила нова партијска акција: спуштај села низ брдо, директно у фабрике.Само су се храбри или „задрти“ одупирали, нису дали да им „ђевице“ раде, силазе у град, шишају плетенице, скидају сукнену одећу или димије. Следиле су не ретко претње , санкција, а онда су и они „ревидирали став“! Градске девојке, које су се „одважиле“ или су родитељи под притиском неимаштине „попустили“, па су почеле да раде, добиле су погрдан назив „фабрикуше“.За њима се по махалама неумесно добацивало, правиле се су грубе шале, биле су „етикетиране“.

Док се укупан број становника у општини Пријепоље од 1948. до 2011. године увећао за 5731 становника или 18,3%, у истом периоду број становништва сеоског подручја се смањио за 4771 или 16,74%. Град Пријепоље је 2011. године имао 10.502 становника или 371,36% више у односу на 1948.годнину. Како је град Пријепоље индустријски јачао тако се и број становника повећавао. Приградска поља, која су хранила град вековима, нестајала су под налетом кућа које су грађене од повољних кредита за нову радничку класу. Али радничка класа никада није створенма. Зашто? Неко ће то објаснити једном реченицом: „Сељак хоће у фабрику да ради али то сматра споредним послом јер обрађује и имање, станује далеко, воли вашаре и свадбе, па је исцрпљен, не даје на радном месту као они из града. Ипак, хоће да ради у фабрици, а прираштај становништва највећи је после Космета“. Била је то констатација из средине педесетих година. Али јефтини станови, плацеви, летовања и зимовања о трошку синдиката, очеви и мајке данашње армије не запослених су живели илузију срећне стварности, уверени да ће она трајати бесконачно. Село је остајало пусто, све даље, престало је да буде основни извор прихода, распарчана газдинства, десеткована су стада, куће упарложене. Имања су постала „рекреативне огледне парцеле“ за нове раднике на којима су живели њихови остарели родитељи да чувају „праг“ . А онда је стигло сиромаштво са свим својим нијансама.

Дошле су године у којима је све пукло, па и концепт индустрије засноване на „фабрикушама“. Преко ноћи некадашњи моћни колективи су завршавали на акцијским продајама за почетну (најчешће мизерну) цену. Раднички градови, а Пријепоље није ни по чему било изузетак, чак би се могло рећи да смо прошли „грђе но многи други“, одједном су преплављени незапосленошћу, безнађем или плановима о економским миграцијама. За то време трунули су међаши ораница или ливада, чекајући да их неко, макар, обнови. Једни су отишли, други су отишли да би се вратили дичећи се својим успесима у „белом свету“ , трећи су чекали да им се исплате заостале плате или отпремнине за минуле године рада по фабрикама. Све се чекало да се „види“, помало радуцкало, помало „шверцовало“, помало обрађивало оно што је по селима остало и стајало годинама. Чекање се одужило. Негде се морала ставити тачка. И почети поново. Многи су се вратили једином што није пропало, а то је земља и њива, негде горе одакле су с амбицајама давно „сишли“. Прво помало, прво традиционално: сир, млеко, па кокошке, јаја, мало воћа и поврћа. Али од „помало“ не бива, не може се више само додавати, мора се „заокружити“ као целина од које ће се пристојно живети, а не понижавајуће „животарити“ и „сналазити“. Пријепоље је „открило“ малину, па су кренуле лицитације десетинама хиљада засађених садница, десетинама тона откупљене малине.Села почела да показују живост. После прве добре родне године нови црепови, скакућу опет клинци по обновљеној дединој веранди. Краткорочно? Да уложимо, да уберемо и да опет побегнемо? Можда. Али време је многе илузије „ишутирало“ на овим просторима. Кажу да се „наш сељак увек добро снађе“. Али више није време сналажења, него планирања и рада, време „паметних технологија“ и јасне рачунице. Зато ће мало ко лако дозволити да хода „у празно“. Време је за повратак. А баш је то за већину -будућност. Без такве будућности, ово овде остаће само „пусто место“.


Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4679994
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1706
7946
1706
27499
151646
4679994

Vaš IP: 3.233.220.21
2020-04-06 10:55