RATNI DNEVNIK 1999.(1):GEOGRAFIJA SA ZVEZDICAMA

  25 mart 2019

Od 24.marta do prestanka ratnog stanja 26.juna 1999. na stanicama „Polimlja“ ostali su zabeleženi svi ti dani nad ovim gradom u svojevrsnom„Ratnom dnevniku“ čiji je autor Indira Hadžagić

...A sve je mirisalo na proleće. I ja sam toga dana za moju autorsku emisiju na radiju “Urbana anatomija” pisala o proleću. Zbog ljudi. Miljković je govorio:”Vatra dostojna proleća. Evo cveta dovoljno smelog da miriše na praznom mestu i u uspomeni”.

SREDA, 24. mart

. Prazna ulica pružala se rano te večeri.Ulica koju najbolje znam na svetu. Ulica po kojoj sam sabirala sve svoje misli., ponekad dodajući, ponekad oduzimajući sebi ili od sebe. Ta reč..attack...Tvrda reč engleskog jezika. “Atak” koji je prikazan pred očima sveta sa crvenom zvezdicom. Beše to teška reč koje je zdrobila noć nad mojim gradom. A grad se sav pretvorio u čula. Osluškivanje, ćutanje i misli...Noć koja stravično odzvonjava u ritmu reči “atak”. I slušam: padaju bombe na Prištinu, Novi Sad, Beograd, Kraljevo...Ne znam zašto te večeri osećam glad i odlazim do pekare. Samo noć, prazni autobusi i vruć hleb što me podseća na moj grad. I dok mirišem hleb i grejem ruke – bombe padaju na Užice. Geografija mojih sećanja, mojih godina što su šetale i umele da vole gradove i da ih pamte...Zora će...Mislim na pesnika Fafanova koji peva:”To pupoljak lepak nevidljivi lepi...” Kako je daleko bio četvrtak te srede...

ĆETVRTAK,25. mart

Vidom kroz okna mog prozora što je progledao u dan ljude koji žure, ljude koji ćute, ljude koji piju kafu. Ljudi u potrazi za lekovima, hranom.Oči koje se zabadaju u vašu korpu sa namirnicama i koje upoređuju kako bi procenile da li je kupljeno najnužnije. Ne volim paniku...A, opet, znam svoj grad, znam da je uvek razborit bio....Ponosila sam se mudrošću ljudi koje sam sretala čak i kad ni jednu reč nismo izmenili. Popodne nešto turobno i zlokobno u tišini u praznoj ulici. A dan sunčan. Proleće je. Nema ljudi. Ne volim tišinu.Ja bih da ljudi šetaju.Onda je došla noć i nestalo je slike na televizoru. Radio...Radio...Odjednom sam ponosna što radim na radiju. Gledam prozore što svetle...Najvažnije je jutro...

PETAK, 26. mart Najvažnije je jutro...I svetlo nebo. Imam pravo da to očekujem jer proleće je. Svako ima pravo na svoje proleće. Gledam mobilisane ljude u vojnoj uniformi. Prijepolje nije naviklo na vojnike. Nikada nije imalo kasarnu. Da li će neko razumeti da sam osećala olakšanje, pa čak i nešto kao radost kad bih napisala prvu vest u 7 ujutru za radio iz Komande grada da je noć u gradu protekla – mirno... A vesti traju. Turobna, teška geografija sažeta u reč “atak” Odbijam da naučim i jednu reč iz retorike sile, oružja, moći koja gađa u bilo čije proleće. Neću da naučim. Učila sam mudrost a ne silu...

Mrak je pao na grad.Vraćam se s radija mračnom ulicom, tek je osam sati. Moji sugrađani revnosno sve zamračili.Potreba da čuješ sve koje poznaješ u svim gradovima koje ucrtavaju zvezdicama ispod reči “atak”...

SUBOTA,27.mart

Danas je Bajram. Tiho se, u mraku, pekla baklava ovog proleća za Veliki Bajram, jedan od dva najveća praznika muslimana. Mislim o mom gradu koji je uvek umeo da poštuje običaje, nenametljivo, da uvažava različitost, ne smatrajući to za svoje breme, već za svoje bogatstvo. Tako se sećam...Da li ljude i vrede onoliko koliko se sećaju?Od sećanja ljudi zavisi i svaki damar koji traje i koji dolazi sa novim iskušenjima. Gledam i beležim.”Neka se strava čekanja na licu ne očituje”.Čudan beše pazarni dan sa samo nekoliko kačica sira.U prodavnicama mir.Ne volim paniku, ne volim grabež, ne volim opšta mesta. Odbijam da psujem, odbijam da moje lice bude izobličeno. Ja verujem da je čoveku dato dostojanstvo. I obraz. I čast...

NEDELJA,28.mart Nedelja je dan kada moji sugrađani šetaju. Barem oko podne. Zvuk sirene označava vazdušnu opasnost.Nekad su svi ti znaci za uzbunjivanje stajali po preduzećima. Onda smo ih poskidali ili dopisali umestu – uzbunjivanje ono čuveno – za uzbuđivanje! Gledam pruženu ulicu i komunalce koji peru ulicu! Nikda neću zaboraviti perače ulice tog nedeljnog jutra, ni devojčicu koja se sama igrala na ulici. Kad je čula sirenu koja je ovoga puta označila prestanak vazdušne opasnosti - samo je stala, oslušnula i – nastavila da se igra!!!

PONEDELJAK,29.mart 

Dobro je. Svetlo se vratilo na gradske ulice. Nema više zamračivanja. Bilo pogrešno Vesti na radiju, koje plaše, vesti koje užasavaju, vesti koje nastavljaju da crtaju tužnu geografiju, morbidnu geografiju koju su neki stratezi crtali uz pomoć najmodernije tehnologije. Volim tehnologiju za čoveka i u ime čoveka. Čudno je gledati zabranu točenja alkohola u kafićima. .Volim domišljatost. Kako “sprajt” i “kola” dobijaju nova značenja.

UTORAK,30.mart – SREDA, 31. mart

Može li se čovek navići da živi u strahu, u očekivanju, u napetosti, u prostoru između čekanja na jutarnji hleb i čekanja da padne prva traka noći? Klinci iz moje ulice se igraju i psuju: “Je..m ti NATO” i “Ti si NATO”!I onda se dva klinca, sa četiri ili pet godina dohvatiše da ne bi bio niko NATO... Nikad atak. Nikad ne ljudi. Nikad zlo. Nikad misao uprljati.Nikad obraz uprljati.

ČETVRTAK,1.april

Ne, niko se nije nasmejao. Niko nije rekao aprililili! Osim ako smeh ne izaziva red za ulje. U opštoj gužvi, onako sve uz višak krmelja, raščupaniji, neobrijaniji i nervozniji Prijepoljci dobacuju jedni drugima...Ali kad stiže ulje, nasta čepanje i laktanje...Popadaše krmelje, beše susreta oči u oči, nos u nos,i da izvinete debeljuškasto meso u debeljuškasto meso...Oni veštiji – i po nekoliko puta...

PETAK,2.april

Prvi behar...Oni i nemaju tu reč. Svuda po Srbiji u svim gradovima narod po trgovima. Pesme, parole…Ne zaostaje ni Prijepolje. Pa, ipak, između lucidnih i lascivnih biram – lucidne, one duhovite poruke onima koji nisu čuli reč behar. Reč koja označava život sam...

SUBOTA,3.april

Serija “Više od igre”. Jedna od najboljih koja je snimljena na prostorima one države. Priča o malom gradu, o Gradini koja kao da je Prijepolje. I reći će jedna “podrepna muha”:”Bolje biti živ magarac, nego mtav lav”. Na to će odgovorit veličanstveni glumac Zoran Radmilović: To mora da je smislio – magarac”!!!

Indira Hadžagić

( List “Polimlje”,1999.)

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

septembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3743784
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1198
2317
23900
48779
161197
3743784

Vaš IP: 35.172.100.232
2019-09-15 11:58