PRE POLA VEKA:WOODSTOCK ZVEZDANA PRAŠINA SLOBODE

  15 avgust 2019

Rokenrol kao način života i pogleda na svet. Živeti slobodno. Filozof Herbert Markuze je smatrao da industrijsko društvo nema drugu mogućnost već da se okrene novom totalitarizmu, pošto je tehnički napredak štetan za čoveka jer stvarajući veštačke potrebe, on čoveka podčinjava i ljudi postaju zavisni od predmeta. Uz pomoć medija misao pojedinca potpuno nestaje. Ne čini li se da mi sadašnji upravo to živimo, pola veka kasnije?!

Bio je to jedinstveni muzički spektakl od 15.do 17.avgusta 1969. Sve ostalo je mit jedne generacije ali mit koji traje i koji već pola veka toliko živi da svi koji su rokenrol prihvatili kao način života pomalo se osećaju kao deo svega toga. Oni su barem nešto pokušali. Ta tri dana muzike, ljubavi i mira zauvek su ispisala najbolje stranice te generacije i njenog, sada znamo, naivnog verovanja u samooslobađanje i bratstvo među ljudima. Okupilo se tada pola miliona „dece cveća“ oko pozornice na kojoj su se smenjivali oni koji su stvarali mit. Pominjući ih pišemo istoriju rokenrola:“ Jefferson Airplane”, Jimi Hendrix, Janis Joplin,Santana, Joe Cocker, Joan Baez, Ten Years After. Kantautorka Džoni Mičel poručivala je:”Mi smo zvezdana prašina…Osećam se kao zupčanik u nečemu što se okreće. Možda je to samo doba godine ili je vreme čoveka. Ne znam ko sam ali znam da je život za učenje… ”. Upućena je tada poruka svetu da postoji i neka drugačija Amerika, a ne ona rasno podeljena, ne ona što ratuje u Vijetnamu. Možda su u pravu oni koji danas kažu da je hipi pokret bio samo jedna od utopija koja je samu sebe urušila tražeći sredstva za beg iz realnosti. Možda su u pravu i oni koji kažu da su pare uništile rokenrol, istupivši mu oštricu, smanjujući uticaj na mlade pretvarajući sve u običan industrijski proizvod . Francuski kniževnik Alber Kami je rekao:”Pobuna , u svom najelementarnijem vidu predstavlja, paradoksalno, težnju ka redu”. Hipici i rokenrol su pobuna protiv licemerja, establišmenta, blaziranosti srednje klase i malograđana, njihovog odvratnog ukusa i masovne kulture koju su usisavali i udobno se osećali kao “konfekcijska roba” sa televizijskih reklama, puritanaca nesklonih promenama. Kroz alternative, oni su želeli da život učine raznovrsnijim i sadržajnijim. U San Francisku je stvorena cela jedna zajednica, koja je brojela nekoliko desetina hiljada ljudi. Okupljala se oko pisaca i pesnika koje su predvodili Džek Keruak i Alan Ginzberg. Festivali muzike slavili su te “poruke”. Vudstok je došao kao kruna. Ili kao kraj. Svejedno. Vesela svečanost mira, muzike, ljubavi, nije prekinuta ni posle provale oblaka koji je ceo proctor, danas najpoznatije farme, pretvorio u kaljugu. Dokumentarni film o Vudstoku učinio je aktere iz avgusta 1969.slavnim, mitskim, simbolima vremena i ideje. Stvoren je pojam “vudstok generacija” ili tačnije “vudstok narod”. A bio je to zadlji pozdrav subkulture koja je obeležila jednu deceniju, a koja je jednako glorifikovana kao što je i satanizovana. Jedan od najuticajnijih intelektualaca toga doba, filozof, Herbert Markuze, propovedao je slobodu, posebno kad je reč o politici i načinu života. Kao i kod psihijatra Vilhelma Rajha jednog od prethodnika “seksualne revolucije” tako i kod Markuzea instinkti zauzimaju značajno mesto u ljudskom životu i to će biti prihvaćeno i u filozofiji, odnosno načinu života “bitnika” ili buntovnika toga vremena. Politčka borba i borba za seksualne slobode za Markuzea predstavljaju dva vida jednog cilja-borbe za slobodu. Markuze je smatrao da industrijsko društvo nema drugu mogućnost već da se okrene novom totalitarizmu, pošto je tehnički napredak štetan za čoveka jer stvarajući veštačke potrebe, on čoveka podčinjava i ljudi postaju zavisni od predmeta. Uz pomoć medija misao pojedinca potpuno nestaje. Ne čini li se da mi sadašnji upravo to živimo, pola veka kasnije?!

Nikako se ne sme zanemariti da je veliki muzički festival u Vudstoku bio i jedno veliko “ne” ratu u Vijetnamu koje je pola miliona mladih uputilo svojoj vladi. Cifre su zastrašujuće. Godine 1965. u Vijetnamu je bilo 23.000 američkih vojnika koji su “štitili interese Amerike”. Godine 1968.bilo ih je čak 536.000! Pacifistički pokreti postaju masovni.

Ta generacija, ti bitnici, hipici, deca cveća, pacifisti, bila je nova generacija sveta koja je koristila svoju mladost i životnu snagu da bi marginalnim načinom života izrazila gnušanje prema uspostavljenim vrednostima koje ne zaslužuju da traju. Oni iznose nove političke stavove ali i nove stavove prema porodici, braku, moralu, religiji, rasi, polovima. Oni žele da oponašaju život kojim živi većina ljudi na planeti ,a to je život u siromaštvu, sa nedovoljno hrane, koji jedva preživljavaju bez elementarnih uslova, a koje bogati, razvijeni svet zanemaruje, iskorištava, ignoriše ili se ponaša licemerno. Ipak, u svemu je prisutna i autodestrukcija koja će mnoge stajati i bukvalno života. Neki smatraju da je presudan uticaj na celu ovu kontrakulturu pak imao Ken Kizi autor romana “Let iznad kukavičijeg gnezda”.

Vudstok jeste bila masovna trodnevna svetkovina onih koji su želeli da žive drugačije od društva koje je podržavalo ratove i diskriminaciju, koje nije imalo razumevanja za različite kulture i siromašne. Sličnih ali manje masovnih okupljanja kao svetkovina bilo je dosta, bilo ih je i pre, neke su bile još isključivije. Podsećale su na pozorište apsurda Artoa koji je propagirao mučenje tela jer su sloboda tela i traganje za radošću neotuđiva prava. Takve svetkovine odlikuje i lakdrija jer je lakrdija istovrememno igra i kritika. Ona je i poruga. I to kulminira na Vudstoku te 1969.neponovljive godine. Koju godinu kasnije sve će se završiti debaklom. Neprestano izvrgavajući ruglu negativne pojave oko sebe čovek ne može a da pomalo ne degradira i sebe samog.

Svet se nije promenio. Čak je nastavio da juri u još arogantnijem i agresivnijem pravcu strogih hijerarhijskih pravila društvenih elita povezanih u globalne koncerne koji upravljaju svim segmentima civilizacije, čineći rad besmislenim, a trud suvišnim. Ta pravila progutala su generacije mladih poltrona koji su pristali da uđu u sistem i koji su jedva čekali da ih sistem usisa kako bi se udobno brčkali u malograđanskoj udobnosti uspeha koji ne stvara vrednosti već materijalna dobra. Kontrakultura kao protest nije uspela da se održi. Tako su nove generacije mladih postale “starmale”,starije i konzervativnije od svojih roditelja.

Herbert Markuze nije pročitan do kraja.

Indira Hadžagić

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

novembar 2019
npusčps
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4029015
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2614
3100
17621
100601
141130
4029015

Vaš IP: 34.231.21.123
2019-11-22 16:31