Светски дан старих: ТАМО ГДЕ МЛАЂИ ТЕК ТРЕБА ДА СТИГНУ

  01 oktobar 2019

„Чак и сунце стари“, каже бурманска изрека.

Друштво у коме живимно је све страрије, а Србија је у самом врху у свету по „старости“ људи који чине њено друштво. С друге стране, медији су преплављени „младошћу“ и глорификацијом изгледа који подразумева одуство бора. Да ли је старење интимна ствар или је то озбиљан друштвени проблем са којим се развијенија друштав лакше суочавају и лакшсе га решавају, док сиромашнија немају довољно ни могућности али ни емпатије за проблеме старих. Са 15,7 одсто старих, Србија је четврта земља у свету по старости друштва. Просечна старост становништва је 41,5 година, што Србију сврстава на пето место у Европи. За двадесет година у Пријепољу је број становника смањен за преко 10.000, тако да данас овде живи 37.000 људи. Од тог броја, на територији општине данас је 5780 људи старијих од 65 година, а свега 3900 је млађих од 14 година.

Ih Stari

Тек у првој половини 19.века, на основу истраживања процеса старења, објављена је прва књига о старењу. Сама наука о старењу (геронтологија) је скуп више дисциплина које изучавају старење. Ипак , тек је 1950.година значајна за развој геронтологије јер је тада основано и прво Међународно удружење геронтолога. Пораст интересовања за старе и брзи развој геронтологије везује се за неке битне демографске и социјалне промене које су настале после Другог светског рата у развијеним индустријским земљама. То је пораст старих особа и пораст просечне дужине живота. Француски историчар Ж.Миноа у књизи „Историја старости“ истиче да је веома тешко утврдити када је човек стар. Античка Грчка и Рим су примери поштовања старих. У Грчкој је постојала друштвена институција коју су сачињавали само људи стерији од 60 година. Био је то Савет стараца, и он је „претресао“ сва важна државна питања пре него што стигну до народне скупштине. И у старом Риму је постојало нешто слично под називом Сенат. У средњовековној Европи истакнути аутори немају лепо мишљење о старом човеку. За већину аутора стар човек је напросто немоћан човек кога по прихватилиштима не разликују од просјака. У доба ренесансе против старости се води жестока битка, користе се сва расположива средства да се продужи младост: медицина, магија, враџбине, трагања за извором младости, јер је ренесанса славила младост, живот у његовој пуноћи. Зато је старост представљала велику срамоту, а од доба ренесансе лик старог човека види се као маска смрти. Старост је омаловажавана све до средине 20.века. Тада се уместо појма старости, који се схватао као немоћ и истрошеност, јавља појам „треће доба“као појам који носи динамичност и самосталност као обележје личности у доба старости. То је био револуционаран приступ јер је до тада старост посматрана као приватна и породична ствар, а од тада она се разуме и прихвата као друштвена појава великих размера.

Ih Trece doba 480x290 test

БРИГА О СТАРИМА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Велика је истина да се хуманост друштва мери односом према деци и старима. Грубо посматрано, историја познаје три односа према старим особама. Први и најстарији је познат као „лапот“ или ритулано убијање старих људи. Овај однос је темељен на схватању заједнице да је старост пад и свеопшта пропаст човека и да представља огроман терет заједници, не доприноси опстанку и напретку те заједнице, те старо лице треба уклонити. Начини „уклањања“ били су различити: стари су одвођени на планину и оствљани да умру или су и буквално убијани. Овај обичај постојао је и у неким деловима Србије и Црне Горе. Етнолог Т.Ђорђевић је чак описао тај чин. Убијање је обављано пред светом, тако што би фамилија претукла стару особу до смрти, а негде би укућани умесили проју, ставили је баби или деди на главу и по њој ударали секиром док старац или старица не издахну.

Други однос је азилски , када се друштво односи заштитнички према својим старим, и такав однос је углавном везан за религијски појам милосрђа. И кроз овакав однос не мења се поглед према старости али превладава схватање да је друштво дужно да старим обезбеди минимум бриге и заштите. Тако су настале разне врсте домова за старе. Трећи однос је новијег датума и везан је за пропагирање активне старости.

Према подацима до којих је дошао Ж. Миноа, још су древна друштва Блиског истока оснивала прихватилишта за старе по верским храмовима. Такве установе јављају се и при јеврејским заједницама у средњем веку („хекдеш“). У исламу је у центру социјалног учења однос према ближњима и идеја солидарности јер су сви људи браћа. Тако се и истиче брига заједнице према посебно осетљивим и рањивим групама: жене, удовице, сирочад, стари људи. Током средњег века у хришћанском свету богати стари људи често су себи обезбеђивали мирну старост повлачењем у манастире. Сви велики манастири широм Европе до краја 19.века имали су тако организован смештај за старе. То је био и наговештај формирања старачких домова као облика збрињавања старих људи. Прве такве установе спомињу се још у 13.веку. У Енглеској, рецимо од 15.века постоје „еснафски“ старачки домови ( за први је за остареле крчмаре, а од 15.века и за остареле морепловце. У Милану је у 15.веку основано прихватилиште само за старе жене).

У једном од капиталнијих дела на ову тему, које се и зове „Старост“ Симон де Бовоар износи тешку оптужбу због лошег односа према старима у богатим и развијеним друштвима у којима доминира интерес капитала. Она износи констатацију да је савремена цивилизација изопачила схватање старости, те су стари људи постали грађани другог реда, о којима нико не брине. Амерички психолоз и социолози истичу јачање предрасуда према старењу и старим људима. Чак је створен и појам „ејџизам“, што је аналогно појмовима какви су „расизам“ или „сексизам“ а сви се односе на дискриминацију.

У сиромашним друштвима све је сложеније, јер су социјални елементи често повезани са дубоко укорењеним предрасудама. Пошто су све бројније нације које „старе“, јасно је да се однос према старима мора суштински мењати, а инсутитуционалне промене су неопходне и то што пре. Тиме се у ствари обезбеђује боље третирање и себе самих у будућности која је увек - старење.

Из велике збирке свега што је речено о старости издваја се својом садржином есеј „О старости“ који је 44.г.п.н.е. написао Цицерон када је имао 62 године. Стари људи, према Цицерону, своје слабости и недостатке без разлога приписују старости јер „ономе коме недостају унутрашњи извори за срећу, сваки животни процес бива празан и неугодан“. Цицерон брани старост када констатује да су старе особе у бољем положају и због тога што се налазе тамо где млађи тек треба да стигну. Он сматра да појединац има обавезу да се брани од сенилности тако што ће установити дневни режим настављајући активности јер је најважније да нам време, ма колико да нам је од њега преостало, не оде у неповрат, да не протекне без икаквог смисла. Управо је Цицерон рекао:“Више бих волео да будем краће стар, него да будем стар пре времена“.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

oktobar 2019
npusčps
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3855718
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
544
6276
544
68502
92211
3855718

Vaš IP: 18.208.159.25
2019-10-14 00:50