Učiteljica „ na točkovima“ Sanja Babić: BRINEM O ŠRAFOVIMA I GUMAMA, PA TEK O DEVOJAČKIM POTREBAMA

  04 februar 2020

U seoskim školama uglavnom rade mladi učitelji i učiteljice. Ovo zanimanje je jedno od retkih, koje mlade ljude iz grada šalje u selo.

Migracije iz sela u grad davno su uzele maha pa nije nikakav kuriozitet da izdvojena školska odelenja imaju svega po nekoliko đaka. Sanja Babić četiri godine radi kao učiteljica, u izdvojenom odeljenju Osnovne škole “Sveti Sava” u Aljinovićima. Pre toga, u istoj ovoj školi dve godine je đacima, predavala ruski jezik. Za sebe kaže da nije samo učiteljica, već kad ustreba i poštar, dostavljač, apotekarka …

“Radnim danima prelazim preko 100 kilometara do škole i nazad. Uglavnom putujem sama, a četvrtkom u društvu profesor engleskog jezika Slavoljuba Popovića. On putuje i duže od mene jer živi u Brodarevu. Zlatar je nepredvidiva planina, a zimi kad su veliki snegovi, izuzetno opasna, tad mi se priključi otac ili brat. U vanrednim situacijama cela moja porodica se angažuje oko mog posla”, kroz osmeh nam kaže učiteljica Sanja, dok se penjemo uz Zlatar.

Dok se polako probijamo kroz zimsku izmaglicu, Sanja poseže rukom ka pretincu za rukavice i uzima sunčane naočare. Gotovo u istom momentu kroz četinare se probiše sunčevi zraci.

“Sav stres koji put nosi izgubi se sa ovakvim prizorom. Kao da ga sunce otopi. Gradska deca treba da ostave telefone i igrice i da više vremena provode u prirodi. Sa ovom, mogu slobodno reći, mojom decom nema tih problema. Ipak, nedostaje im socijalizacija. To su nesebična deca, njima je i osmeh podstrek i svoju ljubav bi da dele sa svima. Željni su ljudi, druženja i priča”, kaže nam učiteljica i dodaje:

“Predajem u kombinovanom odelenju, ili kako učitelji kažu u šali „komplikovano odeljenje“, od tri đaka različitog uzrasta. Sa nama je i jedan predškolac.Teško je raditi jer su nastavni planovi različiti pa ih treba uskladiti i zadržati pažnju učenika. Ali ima i prednosti, jer deca podstiču jedni druge”.

Do škole ne putuje samo učiteljica već i đaci. Zimi je najteže, jer nema obezbeđenog prevoza, putevi do sela i zaselaka su loši i zameteni, a i šuma krije opasnosti. Zaustavismo se da povezemo Milicu, učenicu trećeg razreda. Do prošle godine i njen brat Nemanja je išao u Sanjino odeljenje. Sad ide u Novu Varoš, u peti razred. Oni žive u selu Miševići u varoškoj opštini, a najbliža škola im je u Aljinovićima. Milica i njen otac Jozo Bojović se po ciči i kroz prtine i smetove, probijaju 6 -7 kilometara od Miševića do magistrale za Sjenicu. Prošle zime Jozo je prodao staru kobilu kojom je vodio decu u školu. Plašio se da ne umre u zimskom smetu na putu do škole. Organizovana je humanitarna akcija preko medija i preko Sanje i škole. Prikupljena je obuća i odeća za decu i obezbeđena sredstva za kobilu koju su nazvali Lajka.

Iz zahaća ispred nas, kad ugledaše poznato vozilo, niz strminu, iz šume, spustiše se Milica, njen otac i pas koji ih prati. Milica se pozdravi sa ocem i uđe u auto. Uz “Dobro jutro”, unese dašak zlatarske zime. Kad mu Sanja reče da putuje sa novinarima, Jozo nam se obrati:

“Šest godina sa decom pešačim ovim šumama. Onog starijeg sam, kad je pošao u predškolsko, 12 kilometra vodio do škole u Radijevićima. Čekao bi da se završi nastava pa bi ga vraćao. Tako gotovo dve godine, dok se nije opet otvorila škola u Aljinovićima. Jednom nabasasmo na vuka. Konj se prepao pa je dete palo i slomilo ruku. Niko ne razume ni trud ni muku dok ga ne strefi. Evo ja se borim sa birokratijom da mi održavaju put. Oni prave puteve do svojih hotela i kafana po Zlataru. Dalje jok! Juče sam ranom zorom išao macolom razbijati stenu što se obrušila da mi auto dođe po sina da ga vodi u Varoš. On je druga smena. Evo me sad sa sekirom, vodim Milicu u prvu smenu, jer je 150 metara odavde hranilište za životinje, da se dete ne prepadne. Ajde sad da ne zakasnite“, pozdravi nas i zamoli učiteljicu da mu ponese mobilni telefon na opravku.

Pred školom nas dočeka domar Novica Vujičić, a u zbornici pomoćna radnica Mirjana Laković. Sve je spremno za nastavu, topla i čista škola. U učionici se Milica pridruži drugarima, braći Nemanji i Nikoli Ivezić, koji su drugi i četvrti razred. Podeliše sokove i slatkiše koje je učiteljica donela.

A R uciteljica foto 32

U montažnim zgradama do magistrale nekad su stanovali nastavnici i učitelji. U njihovom produžetku je kamena zgrada stare škole, izgrađena 1927. godine, a do nje paviljoni Doma za đake pešake. Malo poviše pogon “Irisa”.

“U paviljonima je desetak godina boravila vojska. Za sobom su ostavila sramotnu zapuštenost. Zaposlio sam se kao ložač, 1983. u sretna vremena. Kad sam došao zatekao sam 180 učenika. Sreća najveća, kad je uz pogon i škola bila puna i to u dve smene. Sad je svima teško. Nema dece, nema posla. Dosta sam radio u ovoj planini. Zaslužio sam odmor, još dve godine pa u penziju, ako ne izmisle kakvo produženje”, smeje se domar Novica i išareti očima na novu školsku zgradu:

“Krov je dotrajao. Građeno 1953. godine. Letos sam menjao 4 roga u krovu. Sipac pojeo grede. Malo veći sneg i moglo bi sve popustiti. Gornji sprat je trska i malter. Bilo bi dobro izliti ploču i uraditi mokri čvor, da deca ne idu u poljski klozet. Možda klackalica ili ljuljaška za dvorište. Sve može pričekati, ali krov nikako.”

Iz komšiluka stižu krofne za sve nas.

“Nema nas puno, pa kad god mogu meštani priskoče, kao porodica. Solidarnost i zajedništvo daju čar radu u seoskoj školi. Deca se raduju sitnicama, umeju da dele i brinu o meni. Nije se desilo da pođem kući a da mi ne poželele sreću”, kaže nam učiteljica Sanja Babić dok se spremamo za polazak.

U povratku stajemo na isto proširenje da Milicu predamo mami Leni. Za razliku od svog pradede Petra Bojovića, koji je išao u Albaniju sa vojskom da spasava kraljevinu, Jozo je u Albaniju išao da oženi Lenu, da spasi ognjište. Sa diplomom Srednje građevinske iz Beograda radio je širom Juge i u SSSR-u, a 90-tih se vratio.

Milica otrča uz brdo gde je na vrhu zagrljajem dočeka mati. Odoše kroz prtinu u šumu ka Miševićima, a mi naniže ka Varoši.

“Za moj posao, u ovim uslovima, najvažnije je ispravno auto. Moram da brinem o šrafovima i gumama, pa tek o devojačkim potrebama”, smeje se Sanja i dodaje:

“Troškovi za relaciju do Aljinovića i nazad pokriveni su sa 600 dinara dnevno. Za dvadesetak radnih dana iznos je oko 12000 dinara. Ta sredstva, iako realno nedovoljna, ove godine su za mesec septembar isplaćena tek u novembru. Bez opravki i potrošnih delova, za mesec dana mi treba oko 20000 dinara samo za gorivo. Dok druge devojke pare daju na salone, ja ih trošim na gorivo i majstore.”

A.R.

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4680144
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1856
7946
1856
27649
151646
4680144

Vaš IP: 3.233.220.21
2020-04-06 11:41