Још се растаче оно што је некада грађено парама оне земље. На Јабуци су се сусретала деца, одржавана су скијашка такмичења, били омладинци, акцијаши што су градили пругу Београд-Бар из целог света. Пријепоље се зимских месеци селило на Јабуку. Бесплатни аутобуси чекали су поред Дома револуције.
Пре десетак година још се покушавало сачувати, још се дружило, још се надало. Онда је све закључано. И остављено да пропада.
Излокани пут пун рупа, рушевине, пусте падине. Сабласна тишина.Неки људи, на другом месту покушавају да сами организују „дестинацију“. Не иде то само тако јер тако није лако. А где су Пријепољци?
Ено их махом на Златару. Док је Јабука остављена већ деценијама да пропада, чињењем и нечињењем општинске власти, Златар доживљава свој“нови живот“. Хотели, мотели, виле, скијашке стазе, жичара, скијаши, туристи из свих крајева, санкање, сувенири, брендирани сир, манифестације на листи нематеријалне културне баштине Србије...
Најгоре је имати па немати. Још горе је не знати и не умети.
Или има и нешто још горе?
И.Хаџагић
