donacija

Mala komšijska priča: MIRIS DUNJA

  30 oktobar 2021

To slatko od dunja imalo je svoje tajanstvene mirise, baš kao što je i svaka kuća mirisala na dunje koje su se u jesen stavljale na ormare, komode ili kredence. Posle je došao onaj film i ono: „Što ja volim ovaj miris dunja“.

Bivalo je to nekako baš u oktobru, dok još ne bi prvi mraz i slana obrali lišće čija paleta boja dočarava svu raskošnost jesenjeg kolorita koji je mali grad pretvarao u veliku sliku koju kao da je naslikao strastveni impresionista, poput Kloda Monea. Tada bi se gradom širili mirisi, oni što su dolazili mahom iz avlija i bašta, ali i s prozora što su bivali širom otvoreni, u prizemljima kuća, krečenih, mahom, u belo. Bivalo je to najčešće od šljiva, jer nije bilo kuće u kojoj se nije „krčkao“ pekmez, a kazan je šetao po komšiluku. Pa, ipak, ništa nije toliko mirisalo na jesen u mome detinjstvu kao što to beše miris dunja. Nije ih bilo mnogo po gradskim voćnjacima ali ih je bilo. I, eto ti uvek nekoga da donese nekoliko dunja, čim počnu da žute. Onda je sledio pravi jesenji ritual, a raskošna jesen s palete Monea, stala bi u škrtost „mrtve prirode“  Pola Sezana, sa obaveznom dunjom. Te dunje bi se ređale po komodi ili kredencu u kuhinjama i trpezarijama, a najčešće po ormarima(šifonjerima) u spavaćim sobama. Broj se povećavao, dunje su žutele, ali miris...On je bio miris kuće u jesen, a noću, kad bi se sva svetla pogasila, taj miris se uvlačio u postelju, golicao san. O dunjama se govorilo da su baš one u stvari one jabuke što su „navele na greh“. Ona je simbol ljubavi, ali i pameti. Kad  dunje dobiju  onu zlatnu boju, nabrekle bi, bivale bi onako jedre i pune i to je bio trenutak koji je pretvarao miris, boju i ukus u ritual. Spremalo se slatko od dunja. Mama bi poredala dunje po stolu, sledilo bi guljenje, pa brzo rendanje i ubacivanje u veliku plavu šerpu da se krčkaju u tajnom odnosu vode i šećera. Šerpa bi se stalno „mrdala“ da nešto slučajno ne zagori. Kad bi se procenilo da je gotovo, vlažnom kuhinjskom krpom bi se prekrivala šerpa. U teglice, što manje to lepše, stavljalo bi se slatko, potom jezgre oraha, prekrivalo celofanom i sve se odlagalo na gornju policu u špajzu.

ih Miris dunje 2

Druženje sa sokaka, korzoa i terasa hotela, prelazilo bi, s sjeseni, u druženje po kućama. Prinosilo se slatko od dunja i voda, kao uvod u svaki „čerez“. A onda bi stigla i pesma:“...Voljelo se dvoje mladih...razbolje se lijepa Fatma...poželjela žute dunje iz Stambola..Ode dragi da donese žute dunje, al ga nema tri godine...“. Ta  sevdalinka bojila je jesenje večeri i nekako bi me pomalko obuzimala seta ili bodlerovski rečeno “splin” kad se setim slatkog od dunja, zbog te dertli melodije.  

Onda je moje studentske jeseni došao u kina i taj film. Svakako jedan od onih posebno mi dragih iz one velike jugoslovenske produkcije. Beše to film „Miris dunja“ koji je režirao Mirza Idrizović, a scenario mu „naslikao“ Zuko Džumhur. Ne bih o Mustafi Nadareviću i njegovoj glumačkoj bravuri, ne bih ni o minijaturi koju je filigranski do perfekcije doveo Izet Hajdarhodžić, ali bih o toj atmosferi kuća iz čijeg se polumraka „sejrilo“ i s mudrošću fatalizma znalo da sve što se volelo  prolazi, a ono što dolazi netragom će pomesti i mirise i ukuse. Među  šiltetima sedeći na sećiji kraj prozora, pušeći hercegovački duhan, što se žuti kao ćilibar ili kao slatko od dunja, Hajdarhodžić, mirno, bez srkleta, bez žurbe, bez panike, bez straha, u vrtlogu rata, izusti:“Nisam ja ‘tica da letim đah tamo, đah vamo“.  I tada, sin će mu ući i reći:“Babo, što ja volim ovaj miris dunja“. Te dve rečenice uviće mirise i ukuse vremena sjedinjujući ih u filozofiju života...

S vremenom, eto, menjalo se svašta. Nestali su šifonjeri, kredenci, pa i one komode od teškog drveta, u duborezima, masivne, po kojima su se mogle ređati dunje da požute. Sve se ređe čuju priče o spremanju slatkog od dunja. Ili mi se čini. A ja sam, sve zbog dunja, te boje i tog mirisa što podseća na rakošnu jesen, sačuvala recept koji je bio među brojnim iz malene beležnice moje mame. Reč je o poslastici koja  se u prevodu zove „sir od dunja“ ili „kitnikez“, omiljenoj tamo gde su sa dvora Marije Terezije stizale đakonije. A, ne! Neću odati recept, reći ću samo da se sprema veoma dugo, da treba strpljenja, ali kad se napravi i proba,pa kad se iseče na kockice...Miriše dugo kao dunja sa ormara!

ih Miris dunje 4

Ali cela ova priča ne bi bila možda nikada ispričana, da u komšiluku u Vakufu, nemam jednu pravu, veliku dunju. I svake jeseni, gledam s prozora te ukrase od kojih se žuti cela krošnja, pa i kad je kišno, kao da svetle ta „mala sunca“. Opadaju dunje, malo ko haje za njih. Ja svake jeseni, godinama, držim na svojim drvenim policama po jednu dunju iz komšijske bašte da mi mirise na jesen. To je pravi „osveživač vazduha“.

Ih Miris dunje 3

I, kad s večeri zarominja jesenja kiša „natapuša“ čiji se zvuk jedino još čuje dok dobuje po olucima, odnekuda glas Zvonka Bogdana“...jesen stiže dunjo moja, ne miriše više cveće...slavuj ćuti, lišće žuti...“. Onda se setim Balaševića i „Svirajte mi, jesen stiže dunjo moja... al' polako, da mi ne bi koja reč promakla. Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla, dunjo moja... „.

Indira Hadžagić             

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Baner oglasavanje

polimlje111

Čestitke

Marketing

 

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Vesti dana

MiniCalendar

maj 2022
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

Broj poseta sajta

10037250
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
6235
9850
57264
135557
395059
10037250

Vaš IP: 18.205.176.39
2022-05-22 10:22