Inače, malo koga ima više da prolazi ujutru parkom. Tek radnici JKP“Lim“ čekaju radnu maršrutu. Stalni šetači svojih ljubimaca svedeni su na dvoje: jedan rotvajler i jedna pudlica. Poneko još, kad nema škole, ko se vraća iz Bolnice peške, a tih je sve ređe...Igralište u parku mahom se „popunjava“ popodne.
No, od kako je krenulo leto, Prijepolje je prepuno putnika-namernika, stranaca, gostiju koji se lako „privikavaju“ na komforne uslove pustih sokaka i ulica. Psi. Nekada su avlijaneri ili kanare bili sastavni deo odrastanja mnogih klinaca. Bio bi uvek po neki omiljeni u svakom kvartu. Rekoh „po neki“. Sada su to čopori. I više nisu ni kanare, ni avlijaneri. Još manje omiljeni. Mahom su rasni ili mešanci koje su neodgovorni vlasnici jednostavno pustili da „hokaju“ iz ma kog razloga: nemaju vremena, ne umeju da se staraju, nemaju uslova, nemaju para za hranu, vakcinaciju, negu... I tako gomila pasa raznih rasa hara. Noću strahoba. Lavež, strka, režanje, kidisanje, raznorazna“zapišavanja“ teritorija, obračuni po sokacima, ćerancija biciklista i motociklista... Čuje se sve češće obraćanje sa „mrš“ i „šibe“ koje izgovaraju zaplašeni roditelji terajući kerove od klinaca ili usamljeni prolaznici.
I tako u atmosferi kereće mafije, koja sve više osvaja teritoriju, u posed je pao i vakufski košarkaški teren. Hladna letnja jutra koja ne dobacuju ni do 15 stepeni što je još jedna „uš na fukaru“, okupljaju pse na košarkaškom terenu jer je obasjan suncem. I kad završe svoja jurcanja u svim pravcima, čopori se razbaškare. Vežbaju, razgibavaju se, protežu, češu. Sportski nadmeni, ispod koševa, kao pravi profesionalci. Čekaju draftove.
Priča bi mogla da bude alegorijska i zabavna kad ne bi vrebala opasnost. Nisu miroljubivi. Kad je u istom čoporu mnogo pasa raznih rasa bude i nevolje. Zaletanja, lajanja, a posle toga „može da bidne“ i ujedanja.
Psi su se odomaćili odavno. Kereća mafija se raspištoljila. Ujedi se naplaćuju, pa su odavno nazvani „ujedima zadovoljstva“. U gluhoj palanci leto prolazi brzo. Nekako je jezovito, hororito. Nekako je baš, baš. Zašto tako laju psi po našim mračnim noćima?
I setim se tada velikog Krleže i te njegove pesme „ Noć u provinciji“:
„Sve je gluho. Potom opet lavež počima.
Psi laju. Laju bijesno, bezumno i suludo,
psi laju glupo, krvavo i uludo
na sve što se krene: na svjetiljke, na glasove i sjene,
na mjesec, slutnje i nepoznate ljude,
psi pasji laju pjesme pasje lude,
psi laju noći i noći, tamne i vjetrovite,
a te su pjesme pasje jalove i prokletstvom ovite.
O, pasji sabore, ti laješ, a karavane idu,
i čuje se zveket orme, kopita i točkova škripa.
Zaludu lavež tvoj svu pasju mržnju na prolaznike sipa,
svi prolaze i nestaju, a ti na lancu, kao sijena slijepa,
sudbinu čekaš da s tobom tu pod plotom pasji krepa”.
Ali tada su kere bile vezane. Psi na lancima bavali. Sad su bogme pušteni.
Eno ih trče na sve strane.
Indira Hadžagić
