Прошао век - Владислав Петковић Dis, песник: „НА ВИСОКО ПОДИГЛИ СЕ СУТЕРЕНИ“

  24 maj 2017

„У животу има много рана, само зато што је снова било“. A kад „прогледају јазбине и канали“? Mожда ипак „спава са очима изван сваког зла“ jер „нема смисла реметити бесмисленост“.

Нема много таквих песника. Један од таквих, великих, Бранко Миљковић му је посветио песму. И казао:“Отишао. Изашао на врата којих нема. Овде је ноћ што се животу опире“.

Незнатан је био. Ситан, кратковид, слабашан, недовољно образован, најчешће гладан. Али његова поезија је чиста музика. Као оно кад ти jeца „ћемане“ на ухо, а ти плачеш. Владислав Петковић Дис. Кад је објавио своју збирчицу песама била је 1911.година. Лош тренутак да се изрази бол. Неприкосновени „пресудитељ“ тог времена, Ј.Скерлић, написаo је једну од најнеправеднијих критика у историји. „Сахранио“ је Дисове „Утопљене душе“. Зашто? Није било време за душу, већ за парадни патриотизам. А Дис, чудни слабић у свакодневном животу, немоћан за сурова такмичења, по кафанама је стварао „чудни вез“ до тада невиђене поезије на овим сировим, неписменим просторима. Стварао је насумице, без узора, вођен том унутарњом музиком. Назвали су га „уклети песник“ али је он, тако слабашан, имао толико јак унутрашњи живот да је могао да поднесе неразумевање и подсмех. Није имао много од тога што су га у друштво позивали и ценили најугледнији интелектуалци тога доба. Та, били су и онако малобројни. На прсте пребројати. Имао је један алат-слух. И том унутрашњом музичком интуицијом створио је врхунске песме.

А та незнатна збирчица „Утопљене душе“ која је била предсказање, страшно и незабележено, као оно Рембоово, садржи неколико најпотреснијих, најлепших, најснажнијих, најуобојитијих, најкритичнијих песама које су написане на језику овог простора. О, знао је он да је ово овде „гробница лепоте“ , да је „тамница“ за снове и за оне који виде више, даље, који завире прво унутар себе, да би јасније видели оно изван себе. И зато вели Дис:“То је онај живот где сам пао и ја и беже звезде из мојих очију. Земља је остала за ход мојих ногу и за живот речи. И ту земљу познао сам али без мојих звезда. Сад немам више великих обмана. Мој свет ме гледа погледом трупина“. А трупине?! Ено их. У „Нашим данима“. Поределе се.

„Набујао шљам и разврат и пороци. Прогледале све јазбине и канали, на високо подигли се сутерени, сви подмукли, сви проклети и сви мали, постали су данас наши суверени. Исмејане све врлине и поштење, понижени сви гробови и животи. Достојанства поделише идиоти, лопови нам израђују богаташе, мрачне душе назваше се патриоти. Своју мудрост расточисмо на изборе, своју храброст на подвале и обеде, будућности затворисмо врата, поразе прогласимо за победе. Место светле историје и гробова, васкрсли смо све пигмеје и репове. Сад сву славу пронађосмо у партији, пир поруге дохватио све синове. Под срамотом живи наше јавно мњење, нараштаји, који сишу ко пауци. Помрачина пристиснула наше дане“. Тако он певао то 1911.године. Како је смео тако видети, тако певати, бити такав нихилиста?! А себе он не жали. Што би, кад око себе види све то што види?! Он је миран јер је „без жеља“ пошто „нема наде да ће бити боље“. Зато он може „мирно посматрати“ сав тај „гареж што се накупио“. И зато „нема смисла реметити бесмисленост у свом току“. А рецитовали су га тада и и наредни ће цео век, по боемским малим интелектуалним круговима. Гласно:“ Не марим да пијем, ал сам пијан често, у граји без друга, сам...Ја се свему смејем, па ме све и боли...И пристисне очај, сам, без моје воље, цео један живот и узвик пролама:Неће бити боље, никад, никад боље, никад бити неће. И желећи да се заклоним од срама пијем и желим да сам пијан довек. Тад не видим порок, друштво где је чама, тад не видим ни стид што сам и ја човек“.

Најавио је своју смрт. Предвидео. Утопљена душа био је он сам. Враћајући се из Француске где је био удобно смештен у избеглиштву 1917.године како би помогао породици која је остала без ичега јер га је друг преварио и уместо да шаље његововима, како је обећао, за себе је узимао скромну Дисову плату, утопио се кад је брод погођен. Имао је 37 година. А желео је, баш у песми тог страшног судбоносног назива, да се барем само „још једном дигне испод живота свет умрлих нада“. Такав, написао је најлепшу песму. Па, само да има тај стих:“можда спава са очима изван сваког зла“ било би довољно. Јер умео је да слути. Тај сићушни, несхваћени, даровити, храбри песник, у непесничком времену и на непесничком простору. Имао је ту музику у себи. И има та песма. „Виолина“ се зове. У њој вели: „Где нема зала ја често идем за заносом неким, негде далеко, са звуцима неким и ту смо срећни ја и виолина“.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

jul 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

5084825
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1625
6051
24629
43114
134040
5084825

Vaš IP: 34.204.187.106
2020-07-10 07:14