MOJ SVET:JELENA MINIĆ MRĐEN, slikarka: LAKO ČITLJIVA UMETNOST JE SUMNJIVA

  08 mart 2020

Jelena je jedinstvena. Po mnogo čemu ali i po tome što je jedina uspešna slikarka iz ovog kraja. Srdačna je, nimalo servilna. Distancirana. Ni malo patetična. Volim njen glas. Uopšte, Jelena je žena koje – ima. A misli da u umetnosti vredi samo jedna stvar, a to je ona “koja se ne moze objasniti”.

Rođena sam u Prijepolju. Završila sam OŠ “Vladimir Perić Valter’’ i nosim je u najlepšem sećanju. I drage ljude. Sa mnogima sam u kontaktu. Možda moje prve (umetničke) pobune kreću osnivanjem plesne grupe ,,KISS”. Moja mama nam je šila kostime i sećam se štraftastih pantalona od platna za roletne. Nezaobilazno mesto bilo je i kafe ,, Adi ¨. Pamtim konobara Mita. Diskoteka Doma kulture petkom se nije propuštala.

Ih MOJ SVET Jelena Minic 1

Prva saznanja o umetnosti, još iz vremena kada toga nisam bila svesna, dobila sam u očevom ateljeu. Bio je nastavnik likovnog vaspitanja i pasionirani kolekcionar starina, tako da sam odrastala i sazrevala okružena umetničkim delima i to se negde u meni " složilo ". Sigurno i uticalo na moj životni poziv. Nekako je sve posle došlo očekivano. Krugovi u kojima sam se kao dete kretala, kolonija Mileševa, čiji je jedan od inicijatora i osnivača bio moj otac, poznanstvo i druženje sa brojnim umetnicima, boravak u očevom ateljeu, sigurno je formiralo moju licnost i bilo presudno u izboru poziva kojim ću se baviti . Tako sam upisala i Srednju dizajnersku školu u Podgorici. U Beograd dolazim 1998.godine i upisujem Akademiju primenjenih umetnosti. Tada počinje potpuno nov period mog života. U stvari, mogu slobodno reći i najlepši. Živo pamtim boravak u studentskim domovima Karaburma i “Patris”. Verujem kao i za mnoge koji su tada živeli taj “studentski” život, nezaboravan period. Plejada likova, dešavanja kao u kakvom Grinevejskom kadru.

I baš u ateljeu Studentskog doma Karaburma rodila su se poznanstva i druženja sa drugim umetnicima koja su me obojila kao umetnika. Upijala sam slikarska iskustva starijih kolega slikara i vajara. Beograd tada je bio grad koji sam želela što više da upoznam. Bio je prepun boja. Danas mi to sve izgleda nekako sivo.

Kada bi se osvrnula na svoj umetnički “put” on bi “slikan” rečima izgledao…

-Prva samostalna izložba bila je u Kulturnom centru Beograda 1998. Bila je to odskočna daska u mojoj karijeri. Sreto Bošnjak je pisao predgovor. Kritike su bile pozitivne, što je za mene, umetnika na početku karijere, naravno mnogo značilo. Radila sam dosta u tom periodu , eksperimentisala u svom radu. Hm, da. Došle su i nagrade.Tragajući za poimanjem likovnosti zaustavljala sam se na primerima nekih umetnika i pravaca kroz istoriju umetnosti. Uočavajuci eksperimente, transformacije, usvajajući njihova iskustva, uvećavala se mogućnost materije koju oblikujem. Inspirisali su me uglavnom umetnici čija dela su me oslobodila svakog ograničenja forme i akademizma. Ima ih zaista mnogo. Od apstraktnog ekspresionizma, preko naive, do moderne umetnosti. Eksperimentisanjem sa materijalom ulazim u jednu artističku avanturu sa željom da slika bude otkriće nekog prirodnog fenomena , da u njoj ima dosta slučajnog, neplaniranog ali ipak uklopljenog u celinu.

A zašto je tako malo žena u istoriji umetnosti…

-O ženama u umetnosti još od antičkih vremena bilo je malo reči.Većina umetnica sve do 19. veka bile su,, pre svega supruge ili ćerke umetnika. Nisu im bile dozvoljene ni akademske studije. Postojalo je mišljenje da su žene inferiorni stvaraoci. Pomenula bih Lindu Nochlin, istoričarku umetnosti i profesorku, koja je svojim feminističkim esejima uzdrmala čitav art svet. Objavila je esej upravo pod nazivom  “Zašto nije bilo velikih umetnica”? Zaključuje da su žene sistematski kroz vekove namerno isključivane iz umetničke hijerarhije. One su uvek bile autsajderi. Autorka dobro kaže u zaključku eseja da “institucije nisu dozvoljavale ženama da dostignu umetničku odličnost, bez obzira na njihov potencijal ili talenat. Uvek su opisivane kao „žene umetnici“, što bi automatski značilo- nedovoljno dobre”.To je tako oduvek, što ne znači da ne treba da se menja. Znacajnih i dobrih umetnica danas ima dosta i u Srbiji i naravno u svetu.

Taj “svet”, danas slikan ili viđen okom umetnika…

-U svakodnevnom opažanju ima mnogo čega što se čulno uopste ne može shvatiti.Vidimo lice, figure u kretanju, možda samo s leđa i već time nešto saznajemo o duševnom životu čoveka, njegovom karakteru. Ulazimo u neku sobu i vidimo siromaštvo ili bogastvo, nemarnost ili ukus.Gledamo u lice čoveka, prodiremo kroz vidljive forme u nešto sasvim drugo, u unutrašnjost, duševnost, pa se nekad jedva i setimo vidljive forme. Umetnost traži da se prođe ta lestvica i da se da vidljiva forma ,,života sa one strane”. Što više ulazimo u imaginarno, poruka je jača. Upravo to posmatrati, opažati , uočiti i svesti na preformulisan i sačuvan jezik je stvaranje umetničkog dela.

Šta umetnost može da učini? Da li postavlja neka pitanja, da li nudi odgovore?

-Miroslav Krleža je rekao:”Umetnost može pomoći da nađeš sebe, izraziš sebe, ostaviš sebe kao oporuku”. Mislim da u umetnosti vredi samo jedna stvar, a to je ona koja se ne moze objasniti. Lako prepoznatljiva , lako čitljiva umetnost je sumnjiva.

Koliko se globalni, savremeni svet tehnologije udaljava od svake vrste umetnosti jer je umetnost prvenstveno odraz individualnog promišljanja?

- Danas sve brzo teče, a umetnost traži vreme, da razmislite i vidite da     proučavate, pokušavate, a to je nemoguće ako žurite.Bavljenje umetnošću je ritualni čin, zadovoljenje unutrašnje potrebe koja je odraz individualnosti. Sa savremenim tehnologijama, koje su uzele maha, svet je drugačiji, mogućnosti su veće i mnogo smo više povezani. Ali to je i mač sa dve oštrice. Ipak, mislim da danas, ako vrediš, imaš bolju platformU, više mogućnosti da pokažeš i plasiraš svoj rad. Uz sve tehnološke medije lakše je jer je veoma bitno biti informisan.

Ih MOJ SVET Jelena Minic 3

O svojoj umetnosti…

- Kao neka vrsta artističkog hazarderstva, stalna jedna potreba za igrom tera me u eksperiment. Uvek iznova je to eksperiment sa materijalom. Upotrebom peska , lepka, novina ,fotografija, nađenih predmeta, raznih stvari iz mojeg i tuđih života, gradim jedno jedinstveno polje na kojem će se desiti konačna transformacija bojom. Iz te haotične, kolažne mase, slučajno ili namerno, rađaju se asocijacije i samim tim dajem mogućnost posmatraču da stvara ‘’asocijacije’’ u slučajnim sklopovima. Želja da slika bude otkriće nekog prirodnog fenomena, da u njoj ima dosta slučajnog, neplaniranog ali ipak utopljenog u celinu. Unosim materijal u sliku jer sam htela da pokrenem osecaj za taktilno. Reljefom pojačavam ekspresiju samih motiva, pa i priče. Tražeći, sve više se eksponirala boja kao element da pomiri taj beskarajni niz asocijativnih formi. Insistiram na harmoniji slike, ne toliko na formi. Kolaž i materijal su u službi boje, kojom povezujem haos znakova, simbola, sličica, mrlja, reči, poruka , svetla… Fantastika snova igra jako bitnu ulogu u mojim slikama. Njihov smisao nalazim u vizijama koje pripadaju sferi snova, a ne u snovima koje sanjam. Kao što se snovi prepliću sa stvarnošću tako se i oblici na mojim slikama prepliću sa drugim na isti način. Zato slike deluju haotično, poput snova, mrlje se pretvaraju u figure, znake, simbole, svi ti imaginarni oblici, ukrštaju se u jednu priču. To su preseci nekih imaginarnih podzemlja, zgrada u kojima živi sva moja moguća i nemoguća mašta izvučena iz podsvesti, praveći tako, možda, jedan satirični, groteskni teatar.

A nazivi slika proizilaze iz…

-Nazive slika više dajem sama sebi, to dođe na kraju. Pokušavam da uspostavim harmoniju između naziva i slike. Svakako dobro prilagođen naziv doprinosi funkcionisanju jednog dela, a može biti i obrnuto. Možda su nazivi ponekad suviše literarni. Zato uvek verujte slikama, a ne nazivima. Želim da moje slike ljudi osete jer ako pokušavate da ih razumete, pristup je pogrešan. Težim neobičnosti , jer čim umetnost izgubi svojstvo neobičnosti gubi svu delotvornost.

O najdražim mestima, inspiraciji…

-Volim boravak u prirodi, ma gde god to bilo. Ispiriše me sve što me negde dodirne. Priče, film, literatura. Treba biti samomotivisan, to je jako bitno. Boravila sam duže u Italiji. Lepota… Prošle godine sam bila u NY. Jedan od najintrigatnijih gradova na svetu , skup, zamoran, spoj ludosti , savremenog, definitivno grad koji svaki umetnik treba da vidi. A volela bih da odem u Japan.

Jelena još voli…

- Literaturu vezanu za umetnost jer to uglavnom čitam.Volim filmove Ingmara Bergmana, Jirži Mencela, Vim Vendersa, Tarantina, Živka Nikolića. Volim naša fina domaća jela.

Kada bi sebe naslikala, kako bi izgledao taj portret?

-Apstraktan.

Kako bi sebe opisala…”Ja sam Jelena…”

-Mama dvoje dece.

Šta je najvažnije danas?

-Upoznati sebe.

Kad bi mogla da bira, gde bi izabrala da živi i da li bi se bavila istim poslom..

-Volela bih da menjam mesta nekad mi prija šarm Italije, nekada ludilo NY, ali slikarstvo ostaje.

Životni moto, nešto što motiviše, zbog čega vredi ustati svaki dan i započeti posao…

- Stremiti najboljem.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4687440
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
4781
4371
9152
34945
151646
4687440

Vaš IP: 3.235.30.155
2020-04-07 19:30