Tek peti put NIN-ova nagrada pripala književnici: OTKRIVANJE DEMENCIJE

  09 februar 2017

Žiri je prestižnu književnu nagradu dodelio Ivani Dimić za roman “Arzamas” . To je priča o kćerki koja se suočava sa majčinom demencijom. I prošlogodišnji nagrađeni roman “Islednik” Dragana Velikića u fokusu je imao priču o dementnoj majci. U zemlji u kojoj je sve više starih, teško oboljenje kao što je demencija ili nestajanje sećanja, ulazi u žižu interesovanja ali postaje i metafora

Ivana Dimić, dramaturg po obrazovanju, odnosno pozorišni čovek, autor je i brojnih kratkih priča ali je imala sreću da njen prvi, kratki i sažeti roman “Arzamas” odmah bude nagrađen najprestižnijom književnom nagradom koja se dodeljuje za dela napisana na srpskom jeziku. Zanimljivo, od 1954. godine, od kada NIN dodeljuje nagradu, Ivana Dimić je tek peta književnica kojoj je pripala. Dubravka Ugrešić je bila prva koja je nagrađena 1988. za izvanrednu knjigu “Forsiranjue romana –reke”. Dobile su je još samo: Svetlana Velmar-Janković 1995. (“Bezdno”), Grozdana Olujić 2009. (“Glasovi u vetru”) i Gordana Ćirjanić 2010. (“Ono što oduvek želiš”).

Obrazlažući odluku, jedna od članica žirija rekla je da je tema obrađena u romanu, odnos majke i kćerke “nesvakidašnja”.

- O odonosu oca i sina mnogo se govorilo i u našoj i u svetskoj književnosti ali o odnosu majke i ćerke veoma malo, pa se može reći i da je to je nova tema za našu književnost i sasvim sam sigurna da će mnogi u njoj prepoznati sebe i svoje porodice” kazala je Jasmina Vrbavac.

Neobični naslov romana “Arzamas” je zapravo grad u Rusiji koji je Staljin napravio za naučnike za konstrukciju atomske bombe, ekvivalent američkom Los Alamosu.

Ivana Dimić je neposredno posle saopštenja žirija da je dobitnica NIN-ove nagrade objašnjavala :

- Ja sam naslov odabrala zbog citata u knjizi “Energija zablude” Viktora Šklovskog. U toj teoriji o Tolstoju on piše kako je grof Tolstoj otišao u Arzamas da kupi imanje i kad se dogovorio s trgovcem, ostao je tamo da prespava. Usred noći ga je probudio užas: smrt mu je na uvo šapnula “To se ti mene plašiš”. Šklovski komentariše: sreća i smrt, to je arzamaski užas. Ja sam uzela tu reč za naslov jer se kćer koja čuva majku obolelu od demencije nalazi u pravom arzamaskom užasu”.

Šta je demencija koja je užasnula kćetrku, junakinju romana koja se sedam godina brine o teško bolesnoj majci? To je “progresivno i nepovratno propadanje intelektualnih sposobnosti i mentalnih funkcija (mišljenje, govor, pamćenje) usled određenih organskih uzroka koji su nedovoljno istraženi. Predstavlja postupan gubitak mentalnih sposobnosti koji za rezultat ima potpuni gubitak memorije, promenu ličnosti i gubitak svih socijalnih sposobnosti”.

“Smrt se smeje našim ludostima” ali igri smrti može se suprotstaviti samo potpuna ljubav koja joj je dostojan protivnik. Svakako da je zanimljivo to što je roman satkan od fragmenata dijaloga majke i kćerke tokom sedam godina koji dočaravaju komplikovanje bolesti do trenutka samoporicanja i neprepoznavanja ali i samoodricanja. Sav taj dramatičan tok, ponekad i tragikomičan, prate inserti koji upućuju da se beg od jave i bola svakodnevice može naći u literaturi koja postaje jedini motivator i korelator u odbrani od sopstvenog nestajanja i samoponištavanja, usled apsurda koji sa sobom nosi suočavanje sa bolešću voljenog bića koje više ne prepoznajemo, niti ono prepoznaje nas.

“Naravno da grešim, ja to stalno činim, ceo moj život je vez sačinjen od netačnih procena, neuvremenjenih postupaka, kukavičkih povlačenja, loših rizika i samoće. Svi su moji izbori za osudu, a sad je najzad došla na red potpuna katastrofa. Nemam ništa da priložim u svoju odbranu, sve je takvo da ne može gore biti. Pa ipak je u meni ljubav opstala i na život više nemam primedbi”.

Ono što je interesantno je da se demencija našla i u fokusu romana “Islednik” Dragana Velikića, prošlogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade. Ovde se pisac bavi gubitkom majke, čija ga demencija podstiče na razmišljanja o njenom i svom životu, ali i životu svih nas koji smo živeli u Jugoslaviji, sa svim našim uspomenama i sećanjima koja teraju na preispitivanja vremena koje više ne postoji. To je autopoetična ispovest ali i ispovest o ljudima i zemlji kojih više nema. Zato “Islednik” govori o onome o čemu bi smo radije ćutali.

U zemlji u kojoj je sve više starih, u kojoj mnogi od njih žive sami, a porodice nemaju vremena da se suoče sa bolestima koje su tako teške i koje traže žrtvovanje, strpljenje, posvećenost i neizmernu ljubav, neke nemaju ni uslove, ni mogućnosti, pitanje senilnosti postaje ne samo pitanje sa medicinskog i sociološkog stanovišta, odnosno stanovišta socijalnih ustanova, već i kompletnog društva. Na ovim prostorima sećati se je “opasna rabota”, a oni koji pamte su “neželjeni svedoci raznih “preletanja”, revizija i zaboravljanja, brisanja i novog pisanja istorija i biografija, te tako demencija ili gubitak memorije postaje velika metafora. Oni koji lako zaboravljaju, koji se “ne sećaju”, koji nemaju “uspomene” oni su poželjni baš kao i plastelin u svakodnevnoj dečjoj igri jer je jeftin i lako se oblikuje i preoblikuje.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

maj 2020
npusčps
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4905288
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
842
3109
21230
128959
123834
4905288

Vaš IP: 34.238.190.122
2020-05-31 08:34