Ljudi i događaji

Куда основце водити на излете? Полемика много. Ето, генерације су стасавале и водили су их по Воденој Пољани, на Равне, на Јабуку, до Милешеве (пешке). А за награду, четвртаци су могли и на Кадињачу. Једна фотографија којој је скоро пола века ...

Koliko zaista treba voleti svoj grad da, i pored njegovih brojnih “mahana”, izgovorite ovu rečenicu? Još kad to kaže momak kojem taj isti grad i nije bog zna šta pružio, onda poverujete da je u njegovim sve praznijim sokacima ipak ostalo “ ono malo duše” koju je Prijepolje, kako se često tvrdi, izgubilo.

To nisu samo lične priče jer su i urbane, pošto je u njih „pohranjena“ mala istorija grada.

Све промене које се дешавају у животу, рођење, брак, смрт, развод, промена презимена, имена, признавање очинства... све мора бити проведено кроз књиге. Ту грешке нису дозвољене.

Moj cilj je da u životu ostanem vredna i marljiva, da se ne promenim kao ličnost i da nastavim sa daljim obrazovanjem, kaže Andjela Golubović, učenica  koja je osvojila titulu Đaka generacije Ekonomsko – trgovinske škole u Prijepolju.

Ovaj citat iz čuvene pesme Maka Dizdara najbolje dočarava potrebu ljudi da pređu s jedne na drugu stranu obale. Lim, plahovit, umeo je da se „huja“ . Miloševka je pokazivala svoje pravo lice „povodanj“ kad stigne, pa sve okolo digne. Malo ko pamti, a još manje je onih koji znaju da je baš Mileševka odnela kuće koje su nekada bile na prostoru gde je sada najveća osnovna škola. A mala priča o mostovima mogla bi da se ispriča na primer ovako...

У селу Шћепаница испод Јадовника све је у знаку броја један: Милић је један једини стални становник Шћепанице, један једини оџак на кући који се пуши током целе године је његов, један једини глас у целом селу који можете свакодневно чути припада Милићу Аврамовићу. Све живо што хода пред његовом кућом, једино је у целом селу. Њему припада и гитара на којој је читава само - једна жица!

Ако сам ја стар „к᾿о Грчка“, ти си, Бога ми, млад „к᾿о роса у подне“ , не могадох да прећутим ситну провокацију Милића Аврамовића који ме зафрканцијом о годинама дочека, онако запуханог, једног кишовитог мајског поподнева у Шћепаници. Обрадовао се силно посети: шала није причати са неким сат или два, образложи растрчаност око шпорета који се беше загасио. Причамо о самоћи, дугим зимским ноћима, о пропалим љубавима и минулим деценијама.

После Другог светског рата главна пријепољска улица била је лети хал од прашине, а зими кал од блата. Онда је стигла коцка. Само петнаестак година касније, пионири и омладинци „добровољно“ су организовани да „ваде“ коцку, да би се „турио“ асфалт. До данас Пријепољци жале за „оном коцком“ којом се поносе многе велике и значајне вароши широм света.

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

jul 2019
npusčps
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3471174
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
785
2896
3681
62935
146844
3471174

Vaš IP: 54.81.220.239
2019-07-16 08:57