Четврт века од хиперинфлације: НУЛЕ ДО НУЛЕ

  21 decembar 2018

1993.година променила је све нас и све око нас. Последице највеће инфлације икада забележене у некој држави биле су разорне, Прошло је 25 година

Санкције земљи која се звала СР Југославија и у којој смо тада живели, светска заједница је увела 1992.године. У 1993. годину ушло се са инфлацијом од 20.000 процената. Постали смо светски рекордери. Бележи се „застрашујући пад производње, пад запослености, исцрпљују се резерве, троши се капитал, раубује се немилице инфраструктура“. Био је то крах економије. Али синдикати „раде посао“ – по предузећима се деле намирнице, чувене „полутке меса“ које се трпају по замрзивачима. Од тада су синдикати као и класа коју су представљали изгубили углед и нестали. Све је потом било лакше. Класи на власти увалили су полутке и нације. У јануару је инфлација износила 100 процената. На улици главног града те државе, на питање: „Како преживљавате“, анкетирана госпођа одговара: „Ко каже да преживљавам уопште? Зар делујем као неко ко је преживео?!“

Ih inflacija 3

А око нас ратнички бубњеви и трубе. Рат је у Хрватској и Босни и Херцеговини. Почиње стална несташица готовог новца. На улицама су дилери, на улици су паре. И марке. „Ваљају“ се огромни износи. Почињала је појединачна патња довијања. И организована пљачка. И виц:“Почео бих и ја неки бизнис али би ме на првом кораку ухапсили“. Пензионерима исписују чекове од 100.000 динара. За ту месечну пензију купују пола хлеба и пола киле кромпира. Нико више не може да плаћа рачуне за струју, грејање, воду. Плата је 40 марака месечно, у две рате. Још једна анегдота:“Убаците нешто у контејнер за здравље ваше деце“. По неко је још ишао на кафу и плаћао тај ужитак 15 милијарди динара.

У Пријепољу је та година почела ценема лекова које су биле веће од примања грађана. У болници оперишу само хитне случајеве. Психијатријско одељење на Чаиру, без грејања, на минус 15 степени, а због вашки сви пацијенти и пацијенткиње су ошишани до главе. Леже у потпуно хладним собама, покривени ћебетом, са пешкирима на главама. Једна пацијенткиња пита:“Докторе, хоћете ли наредити да нам пусте грејање“. Само вашкама није било хладно. За аутобусе више није било нафте. За годину дана хлеб је поскупео 88 пута, млеко 1000 пута, немачка марка је била скупља за 4.500 пута. Национални доходат који је 1989. године износио 3000 долара, смањио се на 300 долара по становнику, а плата са 600 марака на 30 марака. Био је тек јун те јединствене године. Дневна инфлација попела се на 10 процената. Цене расту седмично и до 300 одсто. Стижу савети стручњака да за здравље не бринемо јер „наше домаћа џанарика може потпуно да замени јужно воће“! Војска је делила судбину народа, како је то у Пријепољу изјавио генерал Живота Панић, јер су њене обавезе према предузећима које је уредно снабдевају, једноставно одгођене, како тада рече тај генерал, војске те дражаве у којој смо тада живели. За војску је производио Текстилни комбинат „Љубиша Миодраговић“, гигант.

У историји ових простора, односно од 1945. године биле су само четири деноминације динара. Истина, до 1990. само једна, а од 1990 до1993. године чак три. Национална монета је претворена у потпуно безвредан папир, па је скинуто чак 6 нула, да би милион постао један динар. Уведено је „рационално снабдевање“ о коме су се старали „општински штабови“. „Штаб“ је одлучио да четворочлана породица   за месец дана мора да добије следовање, а сваки члан домаћинства вредео је 6 килограма брашна, литар зејтина, килограм шећера, фртаљ соли и пола киле детерџента. Били су и бонови за пољопривредну нафту. Које су делили изабрани. Сећате се тих фаца?! Месец и по после званичне деноминације динара, скинуте су још 4 нуле. Штампана је новчаница од 50.000.000 динара са ликом угледног научника Михајла Пупина. Вредела је тачно 10 марака кад је изашла из штампарије Народне банке, поподне истог дана вредела је 8 марака, а за два дана само 1 марку!

Ih inflacija 4

Светислав Басара, писац, писао је:“ Под утицајем алкохола угледао сам свет какав би заиста био да га послушници нису претворили у место очајања, у блатњави брлог чија је сврха да људе учини раздражљивим, потиштеним и изолованим. Али мора да бар неко није био кулиса. Мора да бар неко није био лутка од кашираног папира“.

На питање, да ли зна шта је инфлација, мени је у анкети за „Радио Полимље“ суграђанин одговорио овако:“ Инфлација не постоји, то је чист марифетлук“!

А инфлација је „сила која разарајуће делује и разара све резултате рада, обезвређује мотивацију за рад, обара вредност новца, претвара друштвена средства у приватно власништво, обезвређује доходак који се стиче радом. Пред инфлацијом човек оставља душу свом новцу, обезвређеном као што је његов труд обезвређен. Човек без новца је сиромах али још има душу. Човек са безвредним новцем је човек без душе. Инфлација ускраћује сва задовољства и исмева све жеље. Последице су: владавина беде, хаоса, корупција, изгубљен морални кредибилитет. Долази до масовног осећања страха, усамљености, туробности, примитивизма и агресивности“.

У новембру је инфлација, тај „марифетлук“ невероватних 29.000 процената. Дневна инфлација била је 18 одсто. Или овако: 1.новембра је 1 марка била 80.000, 1.децембра 50.000.000 динара, а 15.децембра 5.000.000.000 динара. До тада највећа инфлација у историји човечанства забележена је у Немачкој 1923.године и износила је 39.000 процената. А како је то овде надмашено? Како је песма неког кафанског дрипца постала у ствари овдашња незванична химна:“ Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине“?! Шта је изазвало толики понос?

Пензије у земљи у којој смо тада живели износиле су фамозна 2 јаја, а плата 1,5 килограма сира. Људи су у реду чекали да се отворе продавнице како би купили регресирани хлеб за бонове, који је коштао 16 милиона динара. Уведена су у предузећима плаћена и неплаћена одсуства. Са боновима се ишло у „привилеговане“ продавнице у којима је имало нечега да се купи. Штампана је новчаница од 500.000.000.000 динара. Један килограм кафе коштао је 27.децембра 4 билиона динара. На питање: да ли ћете нешто упамтити у 1993.години, један грађанин је рекао:“У мраку је све исто. Али оценио бих је са 2 јер смо преживели“. По мразу, последињих дана децембра 1993. људи су устајали пре зоре да стану у ред како би им поделили бесплатни хлеб. За целу плату, коју сте подигли после вишесатног стајања у реду испред банке могло се купити две кесе резанаца. Био је последњи децембарски дан.

Али зато за једну прошверцовану цистерну нафте привилеговани су зарађивали у том тренутку 60.000 марака, док је једна камион прошверцованих цигарета доносио зараду појединцима од 30.000 марака.

(Време кризе је друштвено болесно време. Политички то је издаја. Морално то је распад. Правно то је најгрубље кршење друштвених норми. Историјски то је враћање на превазиђене друштвене односе. Филозофски је то нижи облик бивствовања).

Идира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

oktobar 2019
npusčps
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3855960
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
786
6276
786
68744
92211
3855960

Vaš IP: 18.208.159.25
2019-10-14 01:30