Главна улица: „ШТО ‘НО МАКОСТЕ КОЦКУ…“

  14 jun 2019

После Другог светског рата главна пријепољска улица била је лети хал од прашине, а зими кал од блата. Онда је стигла коцка. Само петнаестак година касније, пионири и омладинци „добровољно“ су организовани да „ваде“ коцку, да би се „турио“ асфалт. До данас Пријепољци жале за „оном коцком“ којом се поносе многе велике и значајне вароши широм света.

Одувек је то била „главна“ улица. Трасирана између брда и Лима, подигнута да никад „не плави“. Око ње се ређало све важно у граду, како је стизало с новим временом и вактом. Оно, истина, без журбе, са закашњењем и по неколико деценија у односу на бели свет и толики дуњалук, али опет у корак са оним најближим што је и само било далеко од тог света. Понешто би и нестало, најчешће скрхано временом, али се памтило јер се препричавало да се не би заборавило јер заборав је смрт свега.

Између два рата главна пријепољска улица била је баш онако џада коју су одржавали они што су на њој живели и радили, а најчешће радили јер је функционисала као и свака „чаршија“, а то ће рећи да се на њој опошљавало. Најбројније су билe занатлије које су по ваздан седеле испред својих ћепенака. Тамо пекара, онде казанџија, доле ковачи, онде сластичари, горе кондурџије, тамо сарач, па опанчар, шнајдери, бербери...У том ће и трговци на велико и мало. Мела се чаршија, био довољан један с брезовом метлом, чувени Брато, а неписано чаршијско и градско правило било је да свако чисти испред својих врата.

После завршетка Другог светког рата Пријепоље је било разрушено, свуда су се видели трагови паљења и бомбардовања. Нестале куће и авлије, све се збрчкало и шћућурило у ишчекивању „новог времена“. Прионуло да оно око себе што је остало доведе у ред. Народна власт морала је одмах реаговати, а било тешко допремати за градњу. Путеви никакви, камиона понешто што је остало од окупатора, а свуда згурени ћепенци, нахерени дућани и оно мало јаких „дизмара“ и сокака у блату. „Хал, па ето ти“, рекли би стари кад су ми причали како је то било. Кад неста првог послератног снега, навали киша, а киша је за Пријепоље била тешки јад јер су се са голих брда што су окруживала оно мало „скукане“ и „скунаторене“ касабе сливали безбројни потоци који би за неколикло минута носили камене громаде и ваљали до пред куће и ћепенке. Народ навикао, не кука, лопату у руке па чисти онај кал што улази у авлије и хајате. „Да Бог сачува“, рекли би кад би описивали. У том ће и лето. А лети, прашина и бугија на све стране. Највише се „кривило“ Прло. Јер отуда су у град „јездили“ камиони, а кад они „развију брзину“ цело Пријепоље у прашину се замота. Није мали број био оних који су „пријављивали“ Народној власти „кабадахије“ које су камионима јуриле по сокацима и брзином од преко 20 на сат!

Е, таквог Пријепоља сећао се и чувени сликар Мића Поповић кад га је први пут видео, а било то некако с краја четрдесетих. И омиљени ходољубац, сликар и еглен-мајстор Зулфикар Зуко Џумхур сећао се таквог Пријепоља с почетка педесетих. Народна власт је имала пуне руке посла, а ваљало је мислити и како решити све то са главном улицом. Да нестане прашине, кала и тог свакодневног хала јер трасиран је први петогодишњи план, а он је подразумевао да се град „уличи“ па да „личи“. И поче да се копа и прекопава главна улица, са ентузијазмом оних који вероваше да граде за себе и за своје на своме. Све добровољнао, крампа крампу стиже, лопата лопату, вода са бунара...Причало се да ће да се удари нова калдрма, да ће Пријепоље да буде ко „мали Париз“. Најтеже је било допремити ту коцку из Прибоја јер је Прибој био далеко. Ваљало је возити кривудавим и тесним друмом. Велики мајстори били они што су управљали првим тешким камионима, а махом су били војни. Натовари коцку, па назад. Какав је то био“ инфраструктурни“ подухват. Требало је поређати, све ручно, гранитну коцку по коцку у дужини 1.319 метара, колико је мерила главна пријепољска улица. Кажу да су те коцке рађене од најтврђег материјала и да зато трају вековима. Тако је Пријепоље с раних педесетих година минулог века у исто време добило два важна градска обележја: биоскоп и коцку. Сија главна пријепољска улица. Нема више блата и кала и оног прашњавог хала. По коцкама свако јутро по који камион који је допремао робу у прве „народне продавнице“, бицикла, па онда по које ауто, па први радници, па прве раднице, па тешке кондуре и баканџе што су крвавиле ноге заменише ципеле. И тако се Пријепоље поче градити. А главна улица „исто ко у Београду“, кажу они што су ишли до главног града, па видели и причали после како је то. И Пријепољци су се поносили том главном улицом јер им се чинило да никад нису били тако добро ухватили „корак с временом“. Тако им се чинило, јер тешко је разумети време и себе у времену. Зато се викало и оно:“Дуњалуче, потамо се“!

Ih glavna 2

И све таман било тако, још се све дешавало између Вакуфа и Шарампова, пошумљавају се брда, Коловрат постајао велика „индустријска зона“, ницали гиганти. А на „главној“ изграђен „Ирис“ између ханова и продавница брашна које се товарило на коње, а који су (за разлику од ових сада) имали своја стална паркинг места у граду.

После првих радних акција и прегалаштва, Пријепоље опет ухватило свој спори ритам, без „хакања“, чим је опазило да је свака власт, ама само власт. Опет Пријепољци на кахву и цигар и фић ракије да се проегленише и мало „оговара свијет“ онако „свијески“.

У том ће један од највећих подухвата у држави, а беше то изградња магистралног пута који је Србију повезивао са Црном Гором и морем. Гради се мост преко Лима, доле на крај Шеховића, а кад се хоће у Хашимбеговића Поље. Шездесте се ближе крају. Упоредо са градњом великог државног друма, хоће Пријепоље да се „копишти“. Раскопавај „главну“! Е, само то немој Пријепољцима! Навикло главном да корзира. Још кад чуше да ваља коцка да се вади! Крену добровољни омладински и пионирски рад који се добро организова. Деца бацају коцку, просветни радници их контролишу. Деца ко деца, коцку слажу пред врата занатских дућана. Грдних ту пало свађа. Неки стари јарани престали су то бити заувек. Памтим то, иако поионир још нисам била, већ само кћерка занатлија са главне улице. Гомиле и мала брда од коцке дуж целе Валтерове улице. Раскопа власт „главну“ како се и наумило. А кад почне раскопавање, зна се: ето ти га опет кал и хал. Рокови кажу „биће“, а народ дода“ не липши до зелене траве“. Раскопало се све да би се поставиле цеви за нови, велики, градски водовод, онај што је са Сељашнице воду граду донео. И канализација да се спроведе, па да у граду више нема септичких јама и пољских хала по авлијама. Истина, тада се малко жалило што ће Изет Каљић остати без посла, неки су „знали“ да ће све то „јопе народ да платити“. У том ће и вест да се тако дуго копа и раскопава јер се и кабла за телефон постављају. А бандере?! Пријепољци се баш „ибрете“. Чу, без бандера телеграф?! Би тако. Канали се затрпаше. Чека се знак да се врати коцка. Кад, опет омладинци и пионири добровољно са часова! Утоварај коцку у камионе. Било је пролеће 1969.

Ih glavna 3

„Ма, ђе ће ово с коцком“, запиткивало се по групама. Неки су се и одважили па главне „инжењере“ питали:“А, што нам макосте, јадни не били, ову коцку“?! Биће боље и лепше, казали другови. Има да се асфалтирамо. И почеће асфалтирање главне улице. Никада Пријепољци нису прежалили своју коцку која их је подсећала да су једном ишли у корак с временом и да су „заличили“ на велике вароши. Причали после да коцку нико по Србији није вадио, да је остајала у сред градова као што је Ваљево, да је у срцу Београда и Скадарлије, да је коцка и по Паризу и Истанбулу, да јој нема „издерка“. А и све има своје. Континуитет изазива поштовање јер сведочи о трајању и ремети скоројевиће да све проглашавају „прћијом“.

Асфалт се не прими код Пријепољаца. Оста жал за коцком која је годинама стајала ту и тамо на гомилицама по споредним сокацима док је нису некуда „развукли“ јер нови житељи града нису марили већ су тражили и да се сваки сокак асфалтира. После и свака џада до сваке „вукојебине“, што народ говорио. Успех власти мерио се метрима „асфалта“. До данас.

И тако главна улица, асфалтом пресвучена, изгуби шарм за Пријепољце. Знају и данас рећи:“Вала од како извадише ономад коцку, од тада Пријепоље...“. Корак се промени, шта ли. Тако неста и корзоа.

И, да видиш, све до 2006.године, тај асфалт се само „крпио“. Пукне цев, зима поједе, рупа до рупе, мало се „распростре“ која лопата асфалта да „заличи“. Рупа до рупе, закрпа до закрпе. Главна постаде “пачворк“ улица пуста и мрачна. Све док не добисмо „светске паре“ за Зону унапређеног пословања. Зона унапређеног пословања требало је да удахне нови живот главној пријепољској улици. Да се „рехабилитује“ чаршија како би се подстакли стари занати, нове трговине са стилом, жардињере, пешачка зона, да се врати корзо и оживи главна улица као у градовима што бива. Али овде не бива. Није враћена коцка као у неким другим градовима широм Европе.

Кад би се вратила коцка вратили би ритам времена за туристе које чекамо да „нахрупе“. А Пријепољци? Они су закорачили таман тако да ће мало ко „прекостати“ да корача главном улицом.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

oktobar 2019
npusčps
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3855961
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
787
6276
787
68745
92211
3855961

Vaš IP: 18.208.159.25
2019-10-14 01:31