„ПОЛИМЉЕ“ СА ЦЕЛИМ СЕЛОМ - „ЈЕДАН НА ЈЕДАН“: СВЕ ЉУБАВИ МИЛИЋА АВРАМОВИЋА

  18 jun 2019

У селу Шћепаница испод Јадовника све је у знаку броја један: Милић је један једини стални становник Шћепанице, један једини оџак на кући који се пуши током целе године је његов, један једини глас у целом селу који можете свакодневно чути припада Милићу Аврамовићу. Све живо што хода пред његовом кућом, једино је у целом селу. Њему припада и гитара на којој је читава само - једна жица!

Ако сам ја стар „к᾿о Грчка“, ти си, Бога ми, млад „к᾿о роса у подне“ , не могадох да прећутим ситну провокацију Милића Аврамовића који ме зафрканцијом о годинама дочека, онако запуханог, једног кишовитог мајског поподнева у Шћепаници. Обрадовао се силно посети: шала није причати са неким сат или два, образложи растрчаност око шпорета који се беше загасио. Причамо о самоћи, дугим зимским ноћима, о пропалим љубавима и минулим деценијама.

-Слушај пријатељу, није да ја немам ᾿леба да једем па морам да се овуда ломатам са овцама, да музем краве, ћерам коње по Чиру, Главчици и које куда. Имам ја и лично своју кућу у Петровцу код Крагујевца, али волим брате ово место, ову моју кућу, ливаде, сунце, облаке...волим сњежину кад напада до појаса...Ја сам ти радио у Застави у Крагујевцу, фарбао сам оне „Југо Америке“ што су на теретним композицијама од по педесет и више вагона свакодневно пролазиле овуда за Бар. Онда поче Застава да клеца, ᾿укће и отпушта раднике па дођох и ја на ред. Нисам хтео никакве паре да узмем, јок. Вратим се овде на своју земљу, а оно што ме следовало уплаћивано ми је на жиро рачун. Сиђем онда до Бродарева, подигнем динаре, купим коју марку, касније и неки евро, мало штедим, почнем да радим по околини најпре просте послове а потом и мајсторске. Био сам грађевинац, тесар, моториста, гатериста...свашта сам радио. И оживљавао имање, једно време са братом Блажом који је до скоро живео овде, а после сам. Кад су родитељи поумирали, нас шесторо – четири брата и две сестре, поделимо имање на четворо (сестре су наследство пренеле на нас) тако да ја имам ᾿ектар и седамдесет ари, а обрађујем свих осам ᾿ектара. Ма, користим читаво село. Осим једнога који се нешто премишља, сви су радо прихватили да моја стока пасе по пашњацима, мада им ни ја не остајем дужан.

...Скочи Милић да потпали шпорет. Оте ми се да га упитам за годиште.

᾿'Иљаду деве᾿сто ше᾿сет пето“, као да прошапута.

-Ууу, па ти си девет година млађи од мене, хтедох да га охрабрим.

„Добро. Ћути. Није то много“, врати ми „љубазност“, пушући у угарак да прими пламен.

Снажна грмљавина нагло пресече разговор.

mmm6 1

                                                               Један једини у селу: Милић Аврамовић и његово благо

-Грува „небеска артилерија“, прокоментариса Милић моје изненађење. Сећам се, настави, једне године сам стругао на гатеру неку даску код Аничића, овде у Грончареву. Кад је било готово, вели ми Марко ево ти Мића (тако ме овуда зову) ових шест оваца. Издвојили смо их, треба да их продамо. Узми, закољи, време је да се жениш, нека имаш месо да ти образ остане на мјесту. Узмем их ја...али се не оженим! Па их зато и не закољем него брат и ја запатимо стадо. Овце се, углавном близниле, па стадо брзо нарасте на 46 грла. Продамо по које јагње, шта није за држање закољемо, а стадо опет расте. Ено данас доље у ливади 94 овце. Имам и осморо говеди, четири коња. Имам чиме да се бавим, нисам докон.

Можда би, да си доконији, пре нашао домаћицу и другарицу себи, да ниси сам у ово још мало добрих година, не дадох да ме на брзака уведе у „тајне“ економије планинског сточарења.

-Ма, откуд знам... Им᾿о сам ја, кад сам био дечачић пред војску, овде озбиљну љубав. Ишли заједно у школу, из истог села смо... Добијем позив за војску, питам је шта ћемо ми да радимо? Вели, иди у војску, ја ћу те чекати. Ја је верим, како је и био обичај, и одем на границу према Мађарској. Дописивали смо се једно време, све редно, она почне да ради у Јасену у Бродареву, у конфекцији, слала ми паре, све Бог зна како, ја убеђен да ћу је женити чим се вратим. Дођем из војске...она се предомислила! Ништа не важи, ни она прича, ни договор, ни веридба, пропаде све. Спаламудили је докони по селу, за неког што је радио у Ковачници Заставе у Крагујевцу, к᾿о он има паре, запослен је, ја ћу бити без посла и кад се вратим из војске. И она напусти Јасен и оде! Да ти кажем к᾿о брату: једва сам је прежалио. Било ми је тешко, не могу ти ка᾿сти кол᾿ко.

Отпухну Милић, а и ја. Би ми га жао.

mmm6 2

                                           Милићево обећање: Купићу стан оној која дође овде и роди ми наследника

-После ми тамо у Застави, кад сам почео да радим, на᾿фалише једну од Лешњака, доселила се из Сјенице, из села Баре. Зага се звала. Тако дивно се она мени обећа. Ја и брат одемо да је веримо. Седосмо у „Слободу“, у као неки мало виђенији хотел. Ту смо попили пиће и договорили се да са троје кола одемо да је узмемо, толико гостију може њен отац да прими. Живела је мало даље од Петровца, тамо према Тополи. Не прође сем четири дана, ја у смени, кад се она појави у фарбари. Вели: „узми паузу, имам нешто да ти кажем“! Ја изађем из кабине за њом. „Знаш шта, вели, ја сам попричала мојима и они нису задовољни да се ја удам и ја нећу да се удам за тебе. Немој да долазите, немој скупљати сватове, ништа не важи оно што смо се договарали“! Ја се укопах на месту. „Шта, бре“, стигох да кажем а она се само окрену и оде. Ја за њом, џаба. Није ме ........ ни два посто! После сам ишао за њом до аутобуса, али јок. Ни да ме погледа!

И, тако дођосмо до драматичних збивања:

-Онда се ја разочарам, у међувремену се вратим за Шћепаницу, почнем са овим имањем...Ма, пушти жене!

Нека де, Милићу, не дам му да побегне из теме!

-Е, јесам од прошле године почео да се опет мало интересујем. Видим, болан, одоше године...Било је ту и неких од Босне и неких из наших крајева, али, мрка капа. Нека удовица од Прибоја ми се натовари, упознали се ту на једној слави, измењали телефоне и она мало-мало па ме зовне. Свашта ме пита, свашта ми прича, к᾿о она би дошла овде да живи. Ја је сутрадан позовем, она сасвим другу причу. Вели била на неком рођендану, попила две чаше сувог вина на празан стомак, па је ухватило. Ничега се не сећа шта ми је причала синоћ! Видим ја куда кола крећу!

А да је решио да овога пута „иде до краја“, Милић не крије:

mmm6 3

                                                             Кућер под расцветалом трешњом

-Слободно објави: Милић Аврамовић из Шћепанице јавно даје реч да ће сачинити уговор по коме ће бити обавезан да купи стан у граду оној девојци или жени, нема везе је ли удовица, распуштеница или шта год, која дође да живи овде са мном и роди ми наследника! Дојадила, брате, самоћа. А мало сам и ја очам᾿о! Видиш ову родну земљу, погледај на оном пропланку стадо, ено доље се виде краве. Све је то моје и све ће то припасти оној која би дошла овде да поделимо ово мало година што ми је преостало, озбиљним гласом изговори Милић.

Вредан и радан, какав је од малих ногу, Милић се лако уклопио у сеоску самоћу.

-Немам кад да бринем о томе јер ме у сваком трену чека сто послова. Овде се лепо живи а још кад не би било самштиње, тек би била уживанција. Видиш, ја направим између пет и шест ᾿иљада евра годишње од земље, стоке, мало и својих руку. Продам које теле, неку овцу, десет, петн᾿ес᾿ овнова за Курбан, урадим нешто по околним селима. Музем, сирим и шаљем сир у Крагујевац сестрама које имају уговорене купце. Понекад покупујем у околини све кантице доброг сира да бих испоштовао рокове, јер муштерија мора да се пази. Уз то узимам и туђа говеда на чување. Прошле године сам имао дван᾿есторо својих и исто толико туђих говеди. Ове године седморо је на чувању код мене. Од Ђурђевдана до Митровдана сто евра и пет кила соли по грлу, све што помузем моје је, мени лепо, власницима није скупо - и сви задовољни.

Уређена пријатна старинска кућа са собама које миришу на боровину. Са телевизора се чује „спора“ музика. Што се тиче пријема ТВ сигнала, Милић је стално у „ромингу“: хвата искључиво црногорске канале!

Горе на самом пропланку велика дрвена „викендица“ коју је Милић препаковао доносећи чак из Копривне даску по даску и уклапајући је на лицу места. Одосмо да видимо тај његов кутак за „душу и мерак“. Испред – кућер на саоницама, покретна кућа! А у „викендици“ баш мераклијски.

mmm6 5

                                                     Волим брате ово место, ове моје ливаде, стоку, сунце...снијег

-Ја ово зовем викендицом јер је бар десет метара височије у односу на кућу, каже кроз смех Милић и прихвати се гитаре. Са само једном жицом!

-Овде ми поседимо кад ми дођу браћа и братска ђеца. И кад налети неко случајно или намерно. Долазе људи код мене, нисам баш толико сам како данас изгледа.

Дуго је стајао на Главчици док смо силазили, гле чуда, сасвим солидним путем до Бродарева - 10-так километара. Остаје за нама Милић, сам у селу. Звони у ушима његова одлучност да не креће одавде. Није ме страх, ја сам граничар, свашта сам преживео, рече ми успут.

...Горе, на 1196 метара надморске висине, замиче из видокруга Милић, са милион разлога да све то остави, чак и гитару са једном жицом, и да почне да живи у знаку бројева два...три...четири... Он жели све то, али жели и ову лепоту, само са мало мање самоће.

Жели да помири на изглед непомирљиво?

Нека му Бог помогне!

М.М.Мутабџија

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

septembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3759646
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
712
2813
14585
64641
161197
3759646

Vaš IP: 100.26.182.28
2019-09-20 03:43