Трагом фотографија:„РОЂЕНА ЗЕМЉО ЈЕСИ ЛИ ЗНАЛА...“

  05 jul 2019

Куда основце водити на излете? Полемика много. Ето, генерације су стасавале и водили су их по Воденој Пољани, на Равне, на Јабуку, до Милешеве (пешке). А за награду, четвртаци су могли и на Кадињачу. Једна фотографија којој је скоро пола века ...

Трагом те фотографије, после скоро пола века стигосмо на Кадињачу. Сусрећући се на бројним путовањима са разноразним вандалским скрнављењима споменика, посебно оних партизанских, на просторима СФР Југославије, односно оних који говоре о Народноослободилачком рату и страдању, жртвама и херојима, готово да сам се плашила како је сада тамо, четрнаест километара од Ужица. И на моје не мало задовољство, тамо је заиста дивно. Спомен обележје подигнуто у знак сећања на Ужичку републику и страдање Радничког батаљона превазишло је моја сећања. Наиме, био је само један споменик на врху једног пропланка где смо стигли као четвртаци Основне школе „Владимир Перић Валтер“. Било нас је тада и по 35 у одељењу, а одељења било и свих осам. Колико раздрагане и радознале деце, махом радничке, махом још скромно и одевене и обувене. Како је нама то Титово Ужице било далеко. Неки су први пут путовали, некима се аутобус смучио за цео живот због златиборских кривина, некима су се трајно урезали у сећања тај пропланак и цела та прича која се више не прича. А велика прича је била. На том споменику стихови:“Рођена земљо јеси ли знала, ту је погино батаљон цео...“. Поема. Рецитовали смо. После смо гледали филм „Ужичка република“ ( „Хало, Пожега, јави се“ или „Чико, је ли сав овај лебац твој? Па, што га не једеш, чико“). Допунски часови историје без које нема разумевања ничега иза, око и испред себе.

Ih Kadinjaca 2

Прошло је неколико деценија од моје прве и једине посете Кадињачи. Ливаде, пашњаци, брда и белина споменичког комплекса који је почео да се гради 1952. године, а завршен је 1979.године када га је отворио лично председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Тако пише, све са карактеристичним и познатим потписом на постаменту који је део овог простора. Почетак лета.Тишина. Амфитеатар погодан за представе, концерте и рецитале. Стиже аутобус. Не, нису ђаци, већ је пун туриста из Кине који одушевљено коментаришу и реагују на причу водича, фотографишу. Историју.

Ih kadinjaca 3

Ужичка република је увек била нешто посебно у том ишчитавању историје. Кад је Немачка напала СССР, на овим просторима се говорило да је то-то. Крај рата. И да треба само „причекати“ Црвену армију. Зато је и одлучено да се баш на простору западне Србије, краја који је словио за слободарски и који је у Првом светском рату исписао поносне странице, формира слободна територија. И баш ту доћи ће до оних кобних размимоилажења партизана и четника. О томе учи историја и мучна и трагична сведочанства бројних породица . Ужичка република била је заиста једина територија тада у Европи која је ослобођена од окупације немачких нациста. Крајем септембра и почетком октобра 1941. потпуно су били ослобођени и повезани ужички и чачански округ. Еуфорија и масовно приступање народноослобидилачком и антифашистичком покрету. Али све ће се променити већ у новембру исте те године када су јаке немачке јединице крануле у офанзиву. Партизански Врховни штаб повлачиће се према Санџаку, народ је бежао, а непријатеља је ваљало барем успорити. Та страшна улога намењена је Радничком батаљону. А тај „батаљон“ чинили су махом занатлије и нешто мало радника. Били су то кројачи, обућари, пекари и ткачи, а железничари су враћени да би организовали транспорт пругом. И тих једва двестотинак слабо наоружаних и оружју слабо вичних, неколико сати, са једним топом, својски је ометало немачку моторизовану јединицу. Био је 29.новембра, било је хладно, земља смрзла, магла над Кадињачом. Остали су готово сви ту. Заувек. Почињао је велики, ужасни крвави ратни пир. Историја.

Ih Kadinjaca 5

Пола века је скоро прошло од тог ђачког излета. Не знам ни да ли више ђаци уче нешто о Ужичкој републици, ни да ли говоре стихове из поеме „Кадињача“, ни да ли је има у читанкама. Верујем да се не спомињу ни 4.јули као Дан борца, а ни 7.јули као Дан устанка. И спомен-комплекс био је запуштен све до пре неколико година када је ревитализован и поново представља репрезентативно уметничко дело неколико врхунских аутора, а међу њима је и гласовити вајар Миодраг Живковић. Спомен дом је на уласку, а споменичку композицију чине Амфитеатар Ужичке републике, Алеја Радничког батаљона и Плато слободе.

Ih Kadinjaca 4

Сећање на историју, храброст, жртву и наду. У част велике слободе која је трајала од 24.септембра до 29.новембра прве ратне године. И стоје и даље ти стихови на првом, једноставном споменику, подигнутом само неколико година после рата:

„Рођена земљо јеси ли знала?

Ту је погино батаљон цео...
Црвена крв је процветала

кроз снежни покров хладан и бео.

Ноћу је и то завејо ветар.

Ипак на југу... војска корача...
Пао је четрнаести километар,
ал` никад неће Кадињача“.

Те стихови песника и новинара, Славка Вукосављевића, рођеног Ужичанина, трајно сам запамтила. Ваљада зато што је у првом плану заједничко „срце батањона“ које је куцало за одбрану свога града и то мало сиротињске слободе. Уз непревазиђену „Јаму“ Ивана Горана Ковачића и „Стојанку, мајку Кнежопољку“ Скендера Куленовића, „Кадињача“ је једна од најпотреснијих песама које сведоче о том времену и помажу да се сагледа ужас страдања. Опомене? Требало је да буду. Морале су бити. Али нису.

Ово лето над Кадињачом. Туристи. И мирис пољског цвећа.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

septembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3761829
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
156
2739
16768
66824
161197
3761829

Vaš IP: 3.93.75.30
2019-09-21 00:32