Сведок времена-Јелена Плескоњић, учитељица у пензији: СЕЛО ЖИВИ ДОК ЖИВИ ШКОЛА

  08 oktobar 2019

Основна школа „10.октобар“ у Доњим Бабинама престала је да буде матична. Остало је само 11 ученика. О овој школи, која је некада била проглашена најбољом сеоском школом у општини, о ђацима али и шта је значило „напредак“ у селу прича Јелена Плескоњић, учитељица у пензији која је у овој школи била ученица, потом учитељица и која је била прва девојчица из Бабина која је уписана у ниже разреде Гимназије.

Иницијативу за изградњу школе покренуо је легендарни учитељ из овог краја Новак Брашанац. Била је 1926.година. Школска зграда саграђена је 1931.године и почела је прича о школи и ђацима. И тако десетак година, до Другог светског рата, када је оштећена. Реновирана је и била је четвороразредна до 1959. када је постала осмогодишња, управо захваљујући иницијативи двоје просветних радника из овог краја, брачног пара Мила и Јелене Плескоњић. Тада је почела да ради и ђачка кухиња. А моја саговорница, изванредни лик учитељице, која је у годинама за велико поштовање, као што је за усхићење њено памћење, оживљава сећања.

-У основну школу сам пошла кад је рат завршен, па смо били различитог узраста. Имала сам и ја већ десетак година. Настава је организована у кући коју смо звали Савин хан. Била је то, у ствари, просторија где је била кафана. Није било никаквог намештаја, па смо седели на даскама постављеним на смрчеве трупине. Све што је требало писати, писали смо на крилу. Тако је протекла прва школска година, а већ следеће, захваљујући ангажовању становништва, школска зграда је реновирана и могло се учити у њој. Били смо срећни. Имали смо највећу кућу у селу. Учионица је била светла, табла нова, а велико школско двориште било је за наше дечје игре. Прво су се играли посебно дечаци и девојчице, а кад смо се упознали боље, више није било одвајања. Нико тада није ни знао шта је „вршњачко насиље“. Школа је била у центру села, нека деца су пешачила и по 5 километара и зими је било тешко. Кад би ушли у учионицу, прво би се добро огрејали поред пећи-бубњаре. Ни одећа није била довољно топла. Правила се ручно, од вуне (џемпери, чарапе, капе које смо звали јаке, рукавице), а кошуље од платна добијеног од лана и конопље, мукотрпним радом. Али родитељи су се трудили да деца буду чиста и уредна. Нису желели да им деца остану неписмена као што је била већина њих, зато није било негодовања за упис у школу и женске деце. Неки су овако размишљали:“Прече је послати женско дете у школу јер мушко се може снаћи у животу и без школе“.

Кад смо завршили четврти разред, наш учитељ Новак Брашанац је предлагао ко би од ђака, због успеха, требало да настави школовање. Међу њима била сам и ја, једина девојчица коју је учитељ предложио и прво женско дете из Бабина које се после рата упутило на даље школовање. Моји родситељи су то намеравали и без препоруке учитеља. Мој отац је био веома напредних схватања. Он и његов брат били су веома вредни, поред шуме, производили су креч и катран, зидали су и саградили велику кућу у којој су живеле две породице. Тако је у кући Кубуровића било 19 чељади. Кад су стрица у рату убили четници, мој отац је наставио да се брине о седморо своје али и стричевој деци. Живот је био веома организован, знало се ко има које обавезе, чак и деца, према узрасту. Наравно и ја. Али била сам некако такво дете, рекло би се „створена за све“. Још памтим како сам скакала с брезе у снег или галопом тркала коња, јахала до Пљеваља. Али памтим и како су нас, као децу, купали на снегу. Стојиш напољу само на својој кошуљи.

Кад сам пошла у Нижу гимназију, одредила сма себи циљ, а то је да постанем учитељица. Замишљала сам како ћу радити са децом, тим најискренијим људским бићима и учићу их позитивним вредностима и припремити за живот и рад. Становала сам у Пријепољу, у интернату. Била сам и једина ученица нижих разреда која је учествовала на Омладинској радној акцији, изградњи пута Добој- Бања Лука.И то зато што су четири ученице виших разреда условиле:“Ако Јелена не пође, нећемо ни ми“. Да, ценили су ме другови. Била сам дисциплинована, поштена, добар ђак, друштвена. Могла бих рећи и да сам била омиљена. Волели су ме.

Ih Jelena Pleskonjic omiljena osoba

Кад сам у Новом Пазару завршила Учитељску школу одабрала сам да радим баш у родном селу. Тако сам 1957. ушла у своје прво, комбиновано одељење. У првом разреду било је 26, а у трећем 18 ученика. Било је те школске године 95 ђака у бабинској школи. Било је задовољство радити са децом која су била послушна. Могла сам остварити се што сам замислила, па успех никада није изостао, од тада, па надаље. И удала сам се за свог колегу на Бибинама, тада учитеља, а после и професора географије.

ih OŠ Babine pre 60 godina

Радила сам пет година у Бабинама, а потом до пензије у Основној школи „Владимир Перић Валтер“. За свој рад добијала сам бројне награде. И награду Ослобођења Пријепоља.

Сада, ето, тужна је и помисао да ће вероватно врло скоро, школска врата бити заувек закључана у још једној сеоској школи. Из бабинске школе, на даље школовање отишло је много деце, постали су учитељи, професори, правници, лекари, економисти, правници, инжењери, научници. Видосав Кубуровић је својевремено био најмлађи магистар физике. Ненад Карталовић је докторирао на Електротехничком факултету у Београду. Не бих да набрајам појединачно али тужно је кад се школска врата заувек „замандале“. Кад престане дечја игра, кад се не чује дечји жамор, кад занеми село. Уместо веселих и насмејаних дечјих лица-тужни и намрштени старци. То је веома жалосно. Затварање школа по селима видим као пропадање села јер нема обнављања, нема нове снаге. Школа у селу значи живот села. Док живи школа, живи и село.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

decembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4100650
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2816
4327
31803
35678
136558
4100650

Vaš IP: 18.207.255.49
2019-12-08 11:34