Moj svet- ISMET BAKIĆ: UVEK SAM TU DA POMOGNEM LJUDIMA

  09 novembar 2019

On je neobična osoba. Svi ga znaju po nadimku. Čulja. I svi ga zovu. Ume da „izbavi“ iz nevolje. On će popraviti oluk, krov, očistiti dimnjak, odčepiti slivnik. Nikoga nije odbio. Za sebe kaže da je „jedini pravi komunalac“ i da će ostati Prijepoljac do kraja. Radi u JKP“Lim“ već 38 godina. A priča mi kako je nastala ta čuvena rečenica:“Dabogda te Čulja vozio“. Priča mi zašto su za njega svi ljudi dobri.

Ja sam dete iz Vinograda. Moja prva preispitivanja počela su kada sam ponavljao u osnovnoj školi. Kad se okreneš, glupo je ponavljati. Posle sam imao dobro društvo. U stvari, sve građane ovoga grada smatram svojim društvom. Završio sam Školu učenika u privredi, bravarski zanat. Nisam ja to birao, nego je nas nekolicina zakasnila sa upisom, a samo tu ostalo mesta. Nisam se nikada bavio tim poslom ali znam oko bravarije, nije to komplikovano. U JNA sam otišao 1979. Bio sam u Makedoniji 14 meseci i rekao sam svojima da ću doći kad odslužim vojsku. U vojsci sam položio i vozački ispit. Moj babo je radio u Tekstilnom kombinatu, a adžo u Komunalnom preduzeću i kad sam došao iz vojske babo pita da li bi radio u komunalnom ima neko slobodno mesto. Da babu ispunim ćeif, uzmem krampu i lopatu. Tako sam počeo da radim u JKP“Lim“ kao nekvalifikovani radnik. Nije me bilo stid. Nikad me nije bilo stid posla. I sada uzmem bez problema krampu u preduzeću. Svaki je rad dobar, a fizički najbolji. To je rečenica koju sam upamtio i životna deviza. Čeličiš se, bolje razmišljaš. Bilo je tada dosta posla, kopale se kanalizacije i vodovodi. Godinu dana sam radio te poslove, a onda su me prebacili za vozača. I to traktora. Drugovima je bilo smešno da me vide kako vozim traktor, ja dete sa prijepoljskog asfalta. Meni ništa nije smetalo što je posao. Tako i danas. Ničim se nikad nisam opterećivao. Posle traktora, na red je došla čuvena FAP-ova „trinaestica“, popularni „kiper“. Bila je to već prava građevinska mašina. Išli smo u sela, terali šljunak za gradnju kuća, nasipanje puteva. Bile su to osamdesete, mnogo se gradilo, družilo, upoznao sam mnogo ljudi sa sela, dobrih, vrednih i poštenih. Ima li anegdota?! Ima, mnogo. Sećam se kad sam vozio u Kamenu Goru, pukne poluga na gasu. Vezao sam je lastikom od gaća domaćinove supruge. Samo da pođemo, do Prijepolja. Ali lastika se „otegla“ i na godinu dana jer sam se tek setio da je poluga na lastici. Nije to bilo opasno ali je bila dobra priča za prepričavanje u preduzeću. Posle sam počeo da vozim istovremeno „tamić“ i pogrebno vozilo jer je komunlano pružalo tu uslugu i bili smo ubedljivo najsigurniji. To mi je predložio direktor Omer Kriještelica (moram stojeći da ga pomenem). Tako je procenio jer je u tom poslu važan pristup, to je malo „šuhbeli“ posao, običaji su razni, ljudi se nepredvidivo ponašaju u tim situacijama, tu je tuga, plač, bol. Imalo je svega. Neke situacije su bile veoma teške i teško ih je i opisati. Upoznao sam mnogo ljudi, mnogo doktora širom Jugoslavije, ljudi su umeli da cene moj pristup poslu. Nisam se libio da pomognem da unesemo ili iznesemo meita, čak sam pomagao i kod kupanja jer su to veoma stresne situacije za porodicu, mnogi se ne snalaze, teško je. Ja sam to razumeo i nije mi bilo teško da učinim sve što mogu. Jedan od najtežih trenutaka bio mi je kada su stradali bugarski đaci, kad se autobus prevrnuo i sleteo u Lim. Svako dete je prošlo kroz moje ruke, svako sam pomogao da se iznese iz kamiona u mrtvačnicu. I sad bih plakao kad se setim toga. Bilo je mnogo starih smeštenih po domovima i ja sam išao kad bi umrli da dovezem meita. Eto, ne bih video Zagreb da toga nije bilo ili Dubrovnik. Shvatao sam to profesionalno i prihvatao sve obaveze. Vozio sam po potrebi pogrebno vozilo dvadesetak godina i mislim da niko Komunalno preduzeće ne može u tome zameniti po kvalitetu usluge.Tako je nastala i ta čuvena:“Dabogda te Čulja vozio“. Hajgara. Da li sam popularan u gradu? Ne znam. Ne, nisam ja bio nikada šer. Ali eto, kad spomeneš, imao sam dobro društvo, išli smo redovno u bioskop. Tako sam zavoleo te istočnjačke borilačke veštine kroz filmove Brus Lija, kung-fu i tu filozofiju istočnjačku, majstore šaolina. Čitao sam dosta o načinu ishrane, lečenju. I sada volim tu japansku kulturu. Od njih se može mnogo naučiti. Voleo sam i boks zbog Muhameda Alija. Voleo sam sport, trenirao sam u „Polimlju“ dok nas je učio profesor Memo Kratović. Ali, znaš ono kad osećaš da možeš ali ti okolnosti ne dozvoljavaju? Eto, moj sin je trenirao 7 godina u „Polimlju“ a samo dva puta je stao na go. To je gorčina. I moja i njegova.

A moj otac Murat Bakula jeste bio gradska legenda. Žao mi je što ga nisam više podržavao. On je bio pravi šeret, ništa mu nije bilo teško, ništa strano. Pobegao je sa streljanja u Drugom svetskom ratu, peo se na Sahat kulu da je popravi kad nije bilo pomagala. Bio je spretan, pravi čovek-mačka. Ostala je i ta priča iz vremena kad su u Tekstilni kombinat dolazili oficiri sa visokim činovima. Bakula bi tada otišao na tavan i nahvatao golubova, koje su potom spremali u kuhinji, te su svi ti visoki gosti odlazili oduševljeni i puni hvale da su jeli i pečene golubove. Bio je strastveni ribolovac, jedan od najčuvenijih. Zato sam mislio da na njegovom mezaru treba da stoji taj spomenik u obliku ribe. Nisam hteo ni ime. Čudili su se majstori u Bijelom Polju. Niko do tada tako nešto nije naručio.

Pecam i ja ali ne kao otac. Spretan možda jesam ali nisam mačka. Nije me strah, okretan sam ali to je i u genima ali i u vežbanju. Ja stalno trčim, stalno sam u pokretu.

ih Moj svet Cuja 2

Može se to povezati i sa tim dimnjačarskim poslom. Moj babo je malo to radio ali ja sam počeo tako što sam pomagao komšijama oko oluka, popravki krova jer sam se lako peo, imao sam tu sposobnost i tako malo, po malo, otisnulo se i ja postah i dimnjačar. To su pre mene radili Faruk Alijević i čika Drago Savić. Od njega sam dobio kuglu i ona mi je alat za rad ali i draga uspomena i čuvaću je dok sam živ jer me seća na majstor Draga koji mi je pokazao i neke „finese“ tog zanata.

Kad je najbolje čistiti odžake? Ljudi su čudni-rade kako njima odgovara, a ne kad je najbolje, pa je zato stalno najbolje! A i ne možeš birati kad će odžak da se začepi i onda zovi Čulju. Mraz, led, kiša, svejedno. Nema straha, nisam opterećen visinom. Zovu i iz Priboja, Pljevalja, Sjenice, Nove Varoši. Idem svuda, svejedno mi je kakvo je vreme. Ljudi su u nevolji i ja dolazim. Ne, nisam nikada odbio poziv, niti ću jer mislim da živim sa ovim ljudima i tu sam da pomognem kad god treba. Dešavalo se i da pukne crep, pukne stara baskija. Zamenim ja to, nije mi teško, opravim i samare. Šta god vidim da ne valja na krovu ja kažem ljudima. Čistio sam i oluke jer ljudi ne vide, ne znaju. Nije važan tu novac. Možeš uraditi i da ti ne plate. Da li je pomoći ljudima moj životni moto? Jeste. Zašto? Svi ljudi za mene su dobri, sa svim ljudima mogu da se družim. Da li se naljutim nekad? Samo kad nešto radim, a ne ide kako hoću. Hoću da rešim problem i vrlo sam tvrdoglav u tome.

Radim u JKP“Lim“ 38 godina. Mislim da sam ja sada jedan jedini pravi komunalac. Baš tako kažem za sebe:“Komunalac sam i ostajem komunalac“. Ovo je moj grad, volim ga i hoću da budem Prijepoljac do kraja. Voleo bih, kada bi bilo moguće, da se samo vrati Omer Kriještelica. On je stalno išao napred.

Voleo bih da se poklonim Džimu Morisonu. Slušao sam i volim muziku tog vremena: Dženis Džoplin, Ritu Kulidž, Vlatka Stefanovskog, Atomsko sklonište. Pročitao sam sve od Hemingveja, Hesea i Kundere.

Šta ne volim? Ne volim da mrzim.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

novembar 2019
npusčps
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4000043
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
173
3464
22328
71629
141130
4000043

Vaš IP: 18.208.186.19
2019-11-15 01:12