Првомајска прича у дане короне: КАД ОНО ПРИЈЕПОЉСКА РАДНИЧКА КЛАСА СТАСА

  01 maj 2020

Неко је написао пре више од пола века:“Подигли смо споменик раду“. Да ли у знак сећања?А данас уместо прославе Празника рада, забрана кретања и радника и нерадника...

Између два светска рата пријепољске занатлије, трговци и чиновници прослављали су на свој начин 1.мај. Ишли су на уранак. Тамбураши и „севдалије“ правили су штимунг. Једна фотографије из 1926.године приказује лепо одевене људе у оделима с прслуцима са шеширима или фесовима и тамбурашки оркестар. Хилмо Пашановић, Синан Хашимбеговић, Хасан Мезилџић, Лато Пашановић, Мехмедалија Вељовић, Хусо Кратовић чинили су оркестар. Жене су тада ретко ишле с мушкињем. Али била је једна, Нововарошанка, веле. Према сећањима Пријепољаца ти дани увек су били у знаку уранка. Град је приређивао неке мале свечаности, неке своје игре у којима су учествовали момци и девојка, као ига „затвора“ у којој би неки момак бацио око на девојку, а онда би их окружили и као „затворили“, а он би је откупљивао. Град је имао своју музику, не само тамбурице, већ беше и неки Чех што је дошао с Аустроугарима, па је водио „плех“ музику. Ко је свирао „пухаче“ не оста записано.

Тако пролазио 1.мај у предратном Пријепољу које није имало индустријских радника јер није имало ни индустрије. Изгледало је да ће увек све бити исто. Да ће младо зеленило сменити бехар, да ће се по авлијама гранати гране јоргована, да ће багрем мирисати. То што касаба беше прашњава, што не беше путева, што беше много сиротиње испред цркве и џамија, што се растезало и крпило, што се за индустрију није знало, то као да Пријепољце и није много ни мучило. И све тако док не изби рат и не похара касабу. Војне ударале, ћутало се и ослушкивало иза пенџера. И чекало. Научило то да чека. Да се нешто догоди.

А онда дође слобода. И ту је почела прича. Другарице су добиле право гласа. Међу првим у свету.

20200428 094943

За 1.мај 1952. Пријепоље је имало своје „Полимље“ које је на насловној страни донело узвик“Живео Први мај“. У граду је била „смотра снага и успеха радничке класе“. Завршавао се нови објекат-хидроцентрала на Сељашници. Народ био одушевљен. Прве логорске ватре букнуле су на Соколици, Пушини и Градини и оне су најављивале првомајске свечаности. У сутон, поворка грађана и ученика прошла је градом носећи бакље. А град украшен цећем и заставама у част Празника рада. Око логорске ватре по сред града, играла се кола: козарачко, па црногорско и србијанско. Играло се и певало до касно у ноћ. Свечаност је настављена сутрадан излетом на Равне. А синдикална подружница транспортног предузећа организовала колективни излет на море. Прва четири морска дана за многе Пријепољце.

Следећих година овако:“Ове године, Први мај, празник радног народа наши радни људи дочекују са пуно поверења у бољу будућност, у коначну победу праведних идеја у свету“. Почињала је изградња система хидроцентрала Кокин Брод-Бистрица. Отворена је аутобуска линија Београд-Будва са коначиштем у Пријепољу. Отворен је први прави биоскоп, Биоскоп „Сутјеска“ на корзоу, са 490 седишта у партеру и на балкону и 40 фотеља у две ложе. Сала је имала плишане завесе и слике глумаца. Бродарево је добило електрично осветљење. Средином педесетих, за Први мај је била „смотра напредних снага свуда у свету“. Баш тих дана у дворишту Текстилне фабрике у „беспрекорном реду стајало је 27 бицикала, а нешто мање ће их бити када дође друга смена. Педесетак бицикли не значи ништа и значи пуно. То је испред фабрике која храни 250 запослених. Пре рата у целом Пријепољу није било ни 20 бицикли,а данас само радници фабрике поседују 50. И још једна ситница-млади радници и раднице који су у фабрику дошли са села сада плешу, савремено се одевају, посећују културне и фискултурне приредбе, живе животом који је у не тако давној прошлости био доступан само одабраним и повлашћеним“.

Првог маја 1956. указом председника ФНРЈ Јосипа Броза Тита одликован је 41 радник Орденом рада и Медаљом рада.

„Некада се у нашој земљи страховало од симбола Првог маја.Од црвених каранфила које смо на реверима носили, од траве коју је младеж повијала славећи на излетима забрањени празник. Први мај је постао Дан самопоуздања“. Пред крај тих педесетих знало се да ће баш у част рада, Пријепоље добити и први прави болнички павиљон.

„Град је уз ватромет и бакље поздрављао долазак 1.маја. Носићемо улицама своје осмехе. Снове своје. И неће се више пробудити мора глади и неправде. Раду смо дигли споменик и рукама га китимо цвећем и новим пролећем“. Раних шездесетих, ево још једног показатеља напретка радничке класе. На левој обали Лима, где је било игралиште, свакодневно круже кола домаће производње“Застава 615“. То је школа возача аматера. На стадиону у Вакуфу радне организације су изложиле графиконе који су показивали развитак предузећа и пораст производње по годинама. Чланови синдикалних подружница са транспарентима су прошли улицама Пријепоља. Сутрадан су сви „уранили“ на Равне, где је цео дан трајало весеље. Пријепоље тада има 6.500 становика од Бостана до Шарампова. За само 8 година број становника повећан је на том малом простору за чак 3.389.

Шездесетих, Првог маја приказивали су се испред зграде општине филмови. Летње кино, донесеш столицу, и гледаш. Они привилеговани, гледали су с прозора својих кућа. У Боскопу је за првомајску прославу стигао ансамбл из Мексика. Публика је одушевљено бацала цвеће док су „Лос Платеадоси“ певали „Ла кукарачу“. С краја шездесетих, Први мај је био „човекова песма“. Уочи 1.маја ученици су носили бакље, а на Тргу испред општине логорска ватра. Навече горе првомајске ватре на брдима изнад Пријепоља. Забавно вече и игранка у Дому омладине на корзоу. Имали смо 6000 запослених. Седамдесете се почеле у знаку нових мостова. Понтонска јединица ТО поставила је монтажни мост у Ивању. Осамдесетих је Коловрат у центру пажње. Велико градилиште у насељу које има већ 8000 становника, а само тридесетак година раније једва 200. Изграђени су Дом здравља, пијаца и Робна кућа.

А онда су стигле деведесете. Нестало је бакљи и логорских ватри и биоскопских представа и радничких успеха и радника. Остале само синдикалне полутке меса које су се делили гладним радницима који су још били власниџци својих фабрика које су пропадале. Средином осамдесетих на првој првомајској страни „Полимља“ био је радник ООУР“Ливница“ Радивоје Марковић који је добио Првомајску повељу рада. Ливац тада рече:“Оптимисти кажу да ће бити још горе“.

И.Х.

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

maj 2020
npusčps
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4903530
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2193
3970
19472
127201
123834
4903530

Vaš IP: 34.238.190.122
2020-05-30 17:53