Mala priča o zdravlju: ZAPISI SA DUVARA

  18 jul 2020

Između dva velika rata Prijepolje je imalo jednog lekara. Berbe su bile i „hirurzi“ i „zubari“ po potrebi. Zbog teških bolesti nakazna pokolenja. Bašeskija bi kazao:“Bolest od kuda, jasno mi je, ali otkuda zdravlje?!“

Kakve su bile zdravstvene prilike u kasabi koja je prerastala u varošicu između dva rata?! Jadi mu ga znali, što bi se kazalo. Zna se da je bio jedan lekar, ljudi su se lečili „travama“, hodžini zapisi su bili popularni i za insane i za hajvane, svaka vrsta zdravstvene prosvećenosti bila je na onom nivou kakav i „pribiše“ vilajetu koga su zvali „tamni“.

A šta se dogodilo posle Drugog svetskog rata? Dogodilo se sveopšte prosvećivanje i obuke svakojake, kako bi se promenile i higijenske i zdravstvene navike. Posle rata nama stiže do tada nepoznata bolest, a to je tuberkuloza. Stižu i doktori. Među njima dva će ostati upamćena: dr Simo Simotas zvani Grk i Miroslava Drašković- Draškovka. Ali i ime jednog bolničara ostaće trajno u sećanju Prijepoljaca. On je došao sa zbegom i ostao, radio često bez plate. Zvao se Asim Ahmetović, ali su ga svi zvali Rus… Pošto nije imao ni papira, Ahmet je po duvaru kuće, “plajvazom mastiljavim” pisao terapiju! Kada je majstor prekrečio – nestala je i bolnička kartoteka…

Bilo je to vreme kada se Prijepolje nalazi na mapi područja Jugoslavije gde se beleže endemske bolesti. Najteže su bile: sifilis, gušavost i mikoza. Gušavost se prenosila s kolena na koleno. Najviše u Novom Pazaru, Prizrenu, Đakovici, Peći, Beranama i Prijepolju. Kao posledica javlja se kretenizam, rađaju se gluhonemi, prisutna je fizička nakaznost, odnosno potpuna fizička i mentalna nesposobnost, a često je reč o više članova jedne porodice. U borbu protiv gušavosti u ovom kraju umešala se direktno narodna vlast. Izdata je naredba da se druga so, osim jodirane, više ne sme nabavljati niti prodavati.

A higijena? Učitelj Rizah Bećirbašić potpisuje jedan izveštaj posle sastanka Narodnog odbora za prosvetu.“Pitanje lične hijene u našem kraju je veoma teško. Nije to samo odraz opšteg siromaštva, već i opšte zaostalosti, ukorenjenih navika ali i sujeverje. Mogu se čuti i ovakva shvatanja:“Živ čovek mora da ima vaške, a vašku je greota ubiti“. Zato su u školama nabavljeni lavori i česmice sa vodom, sapun, makaze, češljevi, mašinice za šišanje, peškiri. Neki će sve to tada videti prvi put. Bila su nabavljena i pokretba kupatila za kolektivno kupanje učenika po seoskim školama. Bilo je to pre samo 65 godina. Mnoštvo je saveta kako se boriti protiv sveprisutne šuge.

Međutim, jedna od bolesti sa strašnim posledicama po potomstvo, bio je sifilis. Početkom pedesetih godina, Higijenski zavod iz Titovog Užica utvrdio je veći procenat obolelih od sifilisa koji se kao endemski zadržao u nekim selima prijepoljske opštine. Tada je obavljen prvi veliki sistematski pregled stanovništva. Vadila se prvi put krv i to je izazvalo negodovanje, bilo je i kažnjenih koji su odbijali da im se „pusti krv“. Sledi spisak celih familija u pojedinim selima, koje nisu dale krv jer su se plašili da će „ostati bez krvi“ jer će se njihova krv „davati drugim“. Lekari upozoravaju da su upravo zbog sifilisa žene u ovim krajevima često rađale mrtvorođenčad, a ako se plod i izbori za život, bili su vidljivi znaci ove nasledne bolesti. Pojavljivali su se i najteži oblici degeneracije, „blesavost i ludilo“.

Bolest se, na žalost, uvek smatrala nečim što treba tajiti, što je sramota, što može baciti stigmu na cele familije, sprečiti pogodne ženidbe i udadbe. Otuda su bolesnici skrivani od sveta. Potresna je priča o mentalno retardiranoj sestri koju su dva brata godinama držali u štali, u jednom posebno ograđenom delu, davajući joj da jede iz posude, ne čisteći nikada oko nje. Kažu da je ona sramota za porodicu i ni jedna devojka se ne bi udala za njih kada bi se pročulo.

Savet za narodno zdravlje Republike Srbije doneo je odluku da je neophodno da se sagradi nova bolnica, sa 120 kreveta kao centralna za Prijepolje, Priboj i Novu Varoš.Odlučeno je da bolnica bude u Prijepolju zbog boljih prilaznih puteva, a već ima hirurško, ginekološko i „zarazno“ odeljenje. Uočeno je prisustvo pegavog i trbušnog tifusa, vašljvost je bila ozbiljan problem, pa je doneta odluka da se po selima moraju početi graditi higijenski klozeti. Sredinom pedesetih, doneta je odluka o suzbijanju vašljivosti, a propisane su i mere: svi građani su obavezni ne samo da peru ruke(kao ovo sada) već i da se redovno, kupaju ( za početak jednom sedmično, a ne godišnje, kako je to bila ponegde praksa, da se koža ne bi tanjila), rublje se mora otkuhavati i peglati, a prostorije za stanovanje ribati redovno, po mogućstvu da se čeljad odvoji od hajvana, odnosno da ne stanuju u istom prostoru. A narod? Više voleo hodže od lekara. Abdulah Kaljić iz Taševa je bio najpopularniji . Imao je „kažu“ više pacijenata nego Simo Grk.

Vodi se veoma ozbiljna kampanja kako bi se ljudi ubedili da vakcinišu decu protiv teških bolesti:dečje paralize, velikog kašlja, tuberkuloze, tetanusa i velikih boginja. Za 15 dana vakcinisano je 21.000 dece. Najviše ih je primilo vakcinu protiv tuberkuloze. Kada je sagrađena nova bolnica na Bostanima, Dispanzer je konačno iz privatne kuće u Vakufu, premešten na Čair, u zgradu stare Bolnice.

Na kraju šezdesetih u Opštu bolnicu za dirktora dolazi Prijepoljac, dr Izudin Hadžagić. Zatekao je 9 lekara i 127 sestara. Posle 2 godina, bolnica je prerasla u Medicinski centar sa 49 lekara i 133 medicinske sestre i tehničara. Bio je to procvat prijepoljskog zdravstva.

Jugoslavija je 1972.godine bila žarište velikih boginja. Mnogi još pamte kako je organizovano “pelcovanje” svih građana. Pamtim kako su me roditelji vodili i kako smo čekali u velikom redu preko puta naše kuće, u malom pakriću, jer se vakcinisalo i u Zubnoj ambulanti koja tada beše u današnjoj zgradi Socijalnog osiguranja.

A posle? Posle je sve išlo u skladu sa vremenom. Prijepolje je imalo izvrsne doktore koje će pamtiti neke druge generacije, omiljene sestre, babice. Ljudi su naučili da poštuju doktore, da im se obraćaju, da ih mole i vole. Od svih profesija, u narodu su ostale od onomad samo tri: doktor, inženjer i profesor.

Indira Hadžagić

( Kada su se gradile bolnice, koji su i kakvi su bili lekari, kakve su se zaraze širile -opširno u štampanom izdanju Lista “Polimlje”)

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

septembar 2020
npusčps
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

5407110
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1666
5118
28885
82972
120971
5407110

Vaš IP: 3.92.74.105
2020-09-19 16:25