donacija

Mala priča o drvima i konjima: KAD SE ONO PRODAVALO NA TOVAR

  10 oktobar 2021

Davno beše kad su Prijepoljem konji prolazili natovareni drvima. Pred svaku radnju ili kuću istovarali bi se tovari. Pa onda opet. A konji su imali uredan „parking“. Sve se znalo. A posebno kome je gde mesto

Ovako je to bilo odvajkada, a trajalo je dugo: skoro svaka kuća i u gradu imala je nekada konje. Neko je imao i više, pa je bilo „nešto“ kad ih upregne u kakve „čeze“, ili da ne preteramo, zvalo se to „alaba“.  Na konjima je odvoženo žito u vodenice koje su bile i u gradu i na periferiji. Konjima se putovalo u beli i ostali svet. Posle, stigla i prva „kola“, tamo negde između dva rata, do Priboja stigla i železnica, pa je sve ličilo da će svet da se promeni. Teško je to padalo starinskim domaćinima koji nisu marili mnogo za „mahnitanje dunjaluka“. Konj je, uostalom, bio „odvajkada“ pouzdani partner na drumovima koji su krivudali  po bespućima i koji su vodili kroz njih.

Dug bi nam bio uvod za našu malu priču kad bi sve hteli da naslikamo rečima, pa ćemo se prisetiti Prijepolja kad su drumovima počeli da jezde „kamioni“. Bili su to tada mahom oni ostavljeni, vojni, kakvih se još može pronaći po našim selima, a koji su služili i još služe da prenesu veliki teret, bale sena, a ponajviše drva. Ali, mi ćemo o konjima, a ne o „džemsovima“. 

Dakle, konji su u Prijepolju uvek imali svoj „parking“. Bila je to tada uređena varoš u kojoj se svaki red znao, a i svako je znao gde mu je mesto i gde pripada. Znalo se gde se i kakve kuće grade, ko ih gradi, znalo se gde su dućani i ko ih otvara, znalo se kako se postaje majstor i ko dobija „majstorsko pismo“, ko je kalfa, a ko šegrt. Tako je bilo i sa konjima koji su polako nestajali iz gradskih dvorišta i avlija ali su redovno stizali seljaci koji su na njima prevozili svaku vrstu tereta, a pre svega svoje proizvode. Sela prijepoljska behu tada puna insana i evlada, a i hajvana je bilo za zavideti.  I, uredno bi svoje konje  vezivali ispod  Prla ili pored Lima. Najbolje uređen parking bio je, kažu, na Brijegu. Ličio je na one korale iz kaubojskih filmova, ograđen bagremovim oblicama, gde su konji bili sigurni jer ih je za pet banki čuvao Bajro.  Važan “parking“ bio je i kod nove pijace koja je izgrađena u sred čaršije.  Prodavao bi se svaki espap, što mrs, što mleko, skidale bi se krošnje da bi se prodale kruške, jabuke, šljive, džakovi sa krompirom...Istim tim konjima vraćalo bi se u selo sa tovarom gasa, beza, brašna, s malo šećera, zejtina, malo kafe...

Ih Mala prica o konjima i drvima 2

No, konji natovareni drvima bili su „privilegovani“ jer su se kretali u to vreme svim gradskim sokacima i zalazili u sve mahale, nesmetano su „saobraćali“ glavnom ulicom. Domaćini bi naručivali drva ili bi se jednostavno pogađali onako ispred kapija, pošto su prodavci „kolali“ gradom kako bi drva prodali. Pored pekara, a njih je bilo uvek dosta u Prijepolju, od Vakufa do Šarampova,  svako jutro sa konja bi se istovarao teret, potom bi se donosilo „magare“ i drva bi se strugala testerom onako na ulici ili na sokaku. Nisu bili retki prizori da se u sred zime vide konji i njihovi vlasnici kako onako „smrznuti“  ne retko i pokisli, zaogrnuti kakvim šatorskim krilom ili kabanicom, prolaze uporno sokacima,  u nadi da će nekome zatrebati baš taj tovar drva. Ti prizori konja natovarenih drvima gore na  na Mejdanu, u Vakufu, koji čekaju kupce  do duboko u jesen, svakako su se trajno urezali u sećanja i deo su „urbanih legendi“. Drva su se zagledala, odokativno se procenjivalo da „majstor“ nije „zakinuo“ na tovaru, gledao se kvalitet, da li je drvna masa bogata ili je kakva „truhlovina“. Cenjena i najskuplja bila je hrastovina, ni grab nije bio loš, bukovina bi planula ko „puh“ ali nije bilo retko da se ložilo šta god bi se našlo. U kućama su bile razne vrste peći. Vrlo popularni behu „crni“ limeni šporeti ručno pravljeni i ukrašavani onoliko koliko je majstor limar imao dara, strpljenja i „umetničke žice“. Kad se oni nalože, pa kad se užare, mogao se ispeci najbolji hleb ili najbolja pita gužvara ili krompiri ili „ćesteni“. Mašicama bi se otvarala velika i mala ringla, koja je posebno bila značajna jer se na nju stavljala džezva, a nije svejedno bilo koliko treba da voda proključa i da se zapari kafa koja je bila sveže samljevena, ručno, na kućnoj vodenici, pošto bi se samo koji dan ispržila u „šišu“. Mnogo je bilo i onih peći bubnjara koje su zvali „ciganske peći“ koje su se brzo zagrevale i odavale toplotu. Mnogo kasnije stići će „beli“ šporeti, zapamćeni kao „smederevci“. Sve to valjalo je naložiti, valjalo se grejati  dugih zimskih meseci, ali je valjalo i skuhati i veš otkuhati, jer će i električni šporeti kao „inovacija“ stići šezdesetih godina prošlog veka. Mašine za veš, pak,  bile su prava retkost jer je većina kuća vodu imala samo u dvorištu, a tek sedamdesetih počeće priključivanje na gradski vodovod.  I na sve te novine, baš kao i na radio aparate, pa na televizore,  a o „kolima“ što su jurila ulicom besomučno  razvijajući divlju brzinu od svih 30 kilometara na sat, da ne govorimo, tih šezdesetih se gledalo sa nepoverenjem jer kasaba i vilajet nisu marili za inovacije, prihvatali su ih „sumnjičavo“, a kad bi se pokazali kao korisni i  rentabilni, onda bi se pričalo o njima kao da su oduvek bili tu.

Dakle, konji su bili i te kako zaposleni, drva su se tovarila i istovarala, i tekao je jedan uhodani ritam decenijama pošto su novotarije  preplavile beli svet, pa stizale i do prijepoljske čaršije. Polako, da se razumemo, ali ipak.

Konji natovareni drvima mogli su se videti u Prijepolju sve do kraja sedamdesetih. Uvek je bilo onih koji nisu želeli da promene navike, koji su kupovali kod istog „majstora“, koji su, kao moj  tvrdoglavi i ponosni đedo Zaim, naručivali na vreme sve što je trebalo da bi se domaćinstvo osećalo sigurno: u naćvama brašno, u podrumima drva, u trapovima krompir i jabuke šarenike, u salašima ili hambarima žito, u špajizu kaca sira, zaliha zejtina i soli i lubina pastrme..

Konji neosetno počeše da nestaju. Njihov poslednji „parking“ na Prlu nestao je kad je izgrađen novi put, kraj Lima. Tek po neko još je nastavio da vezuje konja čak i kad umesto klanice i autobuske stanice izniknu Dom revolucije...Tovari s drvima su zaboravljeni kad su drva počela da stižu traktorima ili „tamićima“  što bi se reklo „o jednom trošku“.

I, tako, po neka slučajna fotografija ostaje kao trajno svedačanstvo o vremenu, navikama, načinu života.

I, tako, dok zlatni oktobar ulazi u svoje raskošne boje, koje prijepoljskom  pejzažu daju posebnu punoću doživljaja jeseni, dok „šleperi“ s drvima prolaze, dok se još uvek ispred kuća po ulicama stružu i cepaju drva za zimu, setih se konja, tovara i „majstora“. Ta, ovde je to tek trenutak pred zimu. Nekada je to bio i trenutak kada se rano dolazilo na „sijela“, jer se rano i smrkne, pa da se „sijelo“ ne bi oteglo ko „teravija“ jer nije valjalo da se  „čama“ kako bi se  rano leglo. Manje se trošila drva, a šparao se i gas i elektrika.

Tonula bi varoš u gluhotinju i čamotinju. Kamenje bi „vezala“ studen. A paščad? Paščad su oduvek u vilajetu bila puštena.

Indira Hadžagić      

 

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Baner oglasavanje

Marketing

petar pan markica

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Vesti dana

MiniCalendar

oktobar 2021
npusčps
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31

Kursna lista

Broj poseta sajta

8274125
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
6853
14468
45707
206991
320647
8274125

Vaš IP: 18.204.2.231
2021-10-21 13:45