Pa, nek Krsmana, koja je sebi još kao devojčica dala nadimak Keti, ispriča tu svoju malu priču o svom velikom svetu koja počinje u leto, sredinom osamdesetih kada se rodila i ime dobila po tatinoj mami koju nije upoznala. Posle je bila škola na Kolovratu, pa Gimnazija u Prijepolju. Uspomene?
- Taj osećaj toplog porodičnog gnezda utkan je u moje postojanje. Tragovi tople i brižne roditeljske ruke u našoj detinjoj kosi ostaju tu i kada odrastemo. A povezanost sa mlađom sekom i bratom prisutna je i sada, zajedno čuvamo naše dragocene uspomene i sećanja na sunčane dane detinjstva. Čovek je, ma koliko se trudio da živi u sadašnjem trenutku, velikim delom i biće nostalgije. A odrastanje u Valterovoj ulici, u stanu Tomaševića, kod maminih roditelja, bilo je toliko lepo i čudesno da to ne umem da dočaram rečima. Prekoputa njihove zgrade radila je moja mama, pa bih često išla kod nje u kancelariju.Ona bi mi dala slog pelir papira i indigo, a ja crtam i cvetam. Fioke u njenoj kancelariji bile su prava mala riznica dečijih knjiga i enciklopedija jer su se tada knjige kupovale uglavnom od putujućih trgovaca. Sve te knjige čuvamo i dalje. Šetnje i igra u parku su bile moja svakodnevica i tu ljubav prema šetnji stekla sam tada, u mojoj lepoj prijepoljskoj čaršiji. “Nemoj da ti prođe dan, a da bar malo ne prošetaš”, savetovao me je moj Deka. Uz svoju “Politiku” koju je redovno čitao, za mene bi doneo “Mikijev Zabavnik”. Tako sam i naučila da čitam vrlo rano. Prijepolje iz mog detinjstva je jedno zeleno, ušuškano sunčano gnezdo koje miriše na cveće, koje je bezbrižno mesto za odrastanje,maleno i sakriveno, kao iz priče. Žubori Mileševka, zeleni se i na suncu presijava Lim, žabice limske krekeću u noći, cipelice lupkaju po čaršijskom trotoaru, mirišu mamini kolači najlepši na svetu,čuje se smeh, sanja se bezbrižno. Mala mesta i odrastanje u njima daju ti prostora za mnogo mnogo maštanja.
A onda, kad se ode…
-Mislila sam da ću studirati nešto u vezi umetnosti. Nije me privlačila likovna akademija jer zašto bih ja studirala nešto što već umem i od srca radim ceo svoj život?! Smatrala sam da akademske studije umetnosti mogu samo da mi nametnu neka univerzalna pravila, ukalupe me, ćupovi da mi zaklone maštu . To nisam htela. U tom trenutku nisam tako videla sebe. Želela sam da to bude nešto neobično , a umetničko, nešto samo moje. Recimo da budem modni kreator. Ja sam iz one priče o bojama, ne o brojevima. U drugom razredu gimnazije, u Domu kulture počeo je sa radom Klub mladih . Tada se za mene otvorio jedan novi svet. U Klubu su organizovane psihološke i edukativne radionice na razne teme koje su bile toliko kvalitetne i inovativne, da su mi proširile znanje i vidike i ja sam poželela da studiram psihologiju. Želela sam da ohrabrim ljude da pričaju o osećanjima, strahovima, željama, da kroz razgovor i igru otkrivaju sebe. Psihologiju sam studirala u Novom Sadu, jer sam želela da to baš bude Novi Sad, u kome sam ostala i posle studija. Na fakultetu nisam pronašla neku svoju grupu ljudi, osećala sam se kao da me neko ubacio tu sa neke druge planete, da sam malo zalutala. Ali nisam podlegla pritisku okoline i sačuvala sam svoju autentičnost. To treba prihvatiti i negovati. Ali to se uči, to je proces. Iako sam završila edukaciju za prevenciju narkomanije i psihološku podršku bivšim zavisnicima, nisam se u tome pronašla. U toku studija sam počela da preispitujem sebe da li je psihologija koja se izučava na fakultetu za mene. Kao da je nedostajala suština, nedostajala duša. A sa idejom psihologije kao medicine duše sam upisala fakultet. Želela sam da izučavam psihologiju sreće i kreativnosti. Okrenula sam se dečijoj psihologiji. Sa decom sam radila i kroz kreativne radionice, škole slikanja i crtanja i kroz individualni rad. Psihološki sam pratila decu od njihove prve godine do polaska u školu i tu stekla divna iskustva. Ali posle niza godina rada u toj sferi, shvatila sam da mi ipak nešto nedostaje. Nedostaje mi Keti umetnica. Želja da mi umetnost bude primarni posao nije iščezla. Htela sam da ulepšavam živote ljudi svojim slikama. Nisam znala kako ali sam verovala da je moguće. Htela sam da budem ono što sam za sebe oduvek znala da jesam. Umetnik preduzetnik, potpuno svoja u svom poslu i stvaranju i slobodna. Jer ne dešava se san tebi. Ti se dešavaš svom snu i odgovoran si prema njemu. Moraš se odazvati kada te pozove. To znači da postoji u tebi nešto što je svetu potrebno. Tvoje je da svetu to pružiš. Rekla sam : ovo će biti tvoja profesija. Od danas si zvanično umetnica sa punim radnim vremenom u toj oblasti i nećeš odustajati dok god od toga ne budeš mogla da stvoriš potpune prihode za život. Život ti i jeste dat da budeš umetnica svog života, da ostvariš svoje snove, a ne da samo gledaš kako ih drugi ostvaruju. Smogla sam hrabrosti i svoja dela pustila u svet. Postala ranjiva. Jer kada svetu pokažemo naš unutrašnji svet, tada smo ranjivi, tada mogu da nas vide u potpunosti. Počela sam da sledim svoju radost jer je radost pravi putokaz kuda treba ići.
Mislim da su one stvari koje kreativni stvaralac ponavlja baš one sa kojima se na neki način poistovetio. To su postali neki moji simboli. Sa lanetom sam ostvarila povezanost još kao dete. Ne sećam se kako je sve počelo, ali oduvek sam želela da budem lane. Ova sada Keti je tom lanetu iz detinjstva samo docrtala krila, da poleti, da živi, da se raduje, da postoji. Devojka je za mene vila iz bajke, brižni lik iz prirode koja u svojoj kosi krije cveće, grane, nastanjuje ptice i često ima krila. Jako volim i sirene. Za to je zaslužna Mala sirena H.K.Andersena i utisak koji je na mene ostavila kada mi je tata pročitao iz velike riznice Njalepših bajki sveta. A behar, to cvetanje drveća , za mene je prava mala svetkovina. Velika i lepa lekcija za nas kao ljudska bića. Cvet kao nežni nemi prijatelj koji je tu da podseti da je nežnost jedna velika snaga, a ne slabost. Postoji vreme za cvetanje i vreme za mirovanje. To je sve prirodno. Uvek se procveta iz unutrašnjeg mira. Korenje duboko u zemlji, a grane i pupoljci visoko, među oblacima i zvezdama. Mislim da smo mi samo putnici između ta dva sveta, zemaljskog i nebeskog i da je rascvetalo drvo prepuno ptica simbol čoveka i njegovog života.
Volim plavu boju jer budi kreativnost, smiruje, donosi harmoniju. Uglavnom slikam mirno more, bonacu, a ne buru. Želim da ljudi dok gledaju to što sam im oslikala odmore svoju dušu. Da osete mir. Da se vrate sebi. Eto, možda sam po malo i slikar duše. Volela bih. Volela bih da ljude inspirišem da pričaju o onome što vole i što im dušu raduje. Ili da bar radosno ćute kada se nađu pred nekom mojom slikom.
Sve to može da bude i deo svakodnevice jer…
-Što se tiče mojih crteža na upotrebnim predmetima, primena je široka. Pored klasičnih slika na platnu, motive sam oslikavala na zidovima dečjih soba, na zavesama. Odevni predmeti takođe daju dosta prostora za oslikavanje. Pošto sam sama naučila da šijem i uživam u kreiranju haljina, oslikani motivi na njima budu onda mali dodatak da sve izgleda bajkovito. Stara drvena vrata, kredenci, nameštaj torbe, sve to može da se oslika.
Prostor u kom crtam, radim, stvaram , živim, ispunjen je slikama. Za sada se prodaja odvija preko mojih profila na društvenim mrežama (Keti Magic Art naziv je moje stranice i za facebook i instagram). Svoj neki dućan za sada nemam, ali u Novom Sadu postoji jedna radnja gde mogu da se izlažu unikatne umetnine, tako da će Keti Magic Art dela i tu biti prisutna. Konstantno tragam za lepim radnjicama koje bi bile zainteresovane za izlaganje i prodaju stvaralaštva iz moje Bajkovaonice. Oprobala sam se i na handmade marketima koji se ovde redovno održavaju, pa povremeno budem i deo takvih dešavanja.
A ljudima bi poručila…
-Svet koji nosimo unutar sebe mnogo je važniji od onoga što vidimo oko sebe. Ako učinimo nešto lepo u skladu sa tim unutrašnjim svetom i fokusiramo se na šta možemo da utičemo, onda ćemo imati osećaj da doprinosimo svetu i dodajemo mu malo lepote. Naš unutrašnji mir doprinosi miru sveta, naša lepa reč doprinosi ljubaznosti sveta, naša dobrota uvećava dobrotu sveta. Sve se broji. Ništa to nije malo. Sve je to veliko. Čineći male stvari sa mnogo ljubavi mi smo deo nečeg velikog i lepog, postajemo deo onog dobrog dela svega. Verujem u romantične, tihe revolucije. Dete u nama je uvek prisutno. Iznutra, u nama, ne postoje godine. Ne postoje granice. Mi smo iznutra zauvek deca, zvezdanog pogleda, radoznala. To je jedna velika sloboda.
Ipak, vreme u kome živimo voli više “starmale”. Da li smo zato usamljeniji…
-Kada smo se udaljili od sebe i svoje suštine tada osećamo usamljenost. Usamljen čovek nedosatje sam sebi. Onda misli da mora da ostvari određene društvene interakcije koje istinski ne želi, pa bude još vise usamljen. Usamljenost nema veze sa tim da li je neko tu fizički prisutan ili ne već sa tim koliko smo sa sobom povezani. To treba prepoznati i dovesti sebe u stanje mira i zadovoljstva, prihvatanja. Kada je unutrašnji svet ispunjen i bogat, tada ne osećamo usamljenost. Samoća je drugo. Samoća je kada si sam, bez prisustva drugih oko sebe. I svima nama ponekad nedostaje da je neko tu. Ostanemo sami. Sami u sobi, sami u kući, sami u gradu, sami u svetu. Dajmo sebi ono što očekujemo da ćemo dobiti od drugih . I kada se ljudi zbliže iz ispunjenosti, a ne iz usamljenosti, e, to je ono pravo, to je ono što duši treba. Ali, ako ti nije lepo sa samim sobom, neće ti biti lepo ni kada neko drugi bude pored tebe.
Indira Hadžagić
