УМЕСТО НЕКРОЛОГА : ВУЈИЦА БОЈОВИЋ :"ОВО ЈЕ МАЛИ ГРАД, МAЛИХ ЉУДИ, МАЛИХ ЗАХТЕВА.."

  25 mart 2016

 

Мој професор књижевностиу Гимназији. Понекад једини саговорник. У најавној шпици за емисију Радио „Полимља“ „Урбана анатомија“ коју сам припремала десет година, сваки дан би се чуо његов глас и реченица:“Ово је мали град, малих људи, малих захтева“. Слушао је све моје емисије. Коментарисао их. Волео је моју бескомпромисност. У емисији „Мој свет“ први је саговорник међу мојим суграђанима који су у њој говорили о себи. A on o себи није радо говорио. Ипак, причао ми је тог поподнева, пре скоро 20 година, у Библиотеци....

„Волим да разговарам са људима. То ми је потребно али кад год могу не говорим оно што ми је интимно, што би могло да ме демаскира. Чини ми се да није вредно износити оно што је најличније јер може да се злоупотребљава, да служи за подсмех, карикирање... Волим да разговарам са људима о обичним темама. Али у ово, новије време, скоро да нема разговора „брез политике“. Мислим да је то лоше, да се ту изгуби пуно времена, а увек се остане на истом, на почетним позицијама. Бистримо светску политику, „свијет премећемо уздуж и попријеко“ и ја на то гледам као на забаву, на једно оговарање великог света, много више него што је стварно учествовање у њему. А оговарање ми је у извесном смислу симпатично, јер ставља људе у неку везу. Наравно, ако то није злонамерно, ако није вређање или нека примитивна освета. Ако не оговарају неког, значи да га у чаршији не примећују.

Ја бих волео да знам шта о мени причају, на који начин ме оговарају. Волео бих да о себи имам боље мишљење. Ја видим доста безбојног себе. Није то критиковање себе. Ја себе не изузимам из неког мог погледа на свет. Немам двоструке критеријуме. А у процењивању света сам опрезан. Ретко када се одушевљавам. Та резервисаност и та успореност можда су та безбојност и незанимљивост коју осећам иза себе.... Ја тај, можда, осећај туге, лечим радом. Не знама за појам досаде. Ако ништа, у башти сам или шетам. Ретко идем у посете. Не контактирам много али сам везан за људе и мислим да се ја њих више сећам, него обрнуто. Уопште, пуно памтим. И то памћење ми, чини ми се, даје извесну стабилност јер не могу брзо да мењам мишљење. Ако се мењају ствари, не мењам се ја. Можда не би било лоше да се лакше прилагођавам, да имам више страсти у погледу на свет. Али то би ме деконцентрисало. То би била грозница, а грозницу не волим. Слично је и са путовањима. Некада сам волео да путујем . А сада не знам што да гледам људе и пејзаже кад тамо нећу остати...

О себи мислим да сам мирни посматрач. И да сам живео у великом граду, ја бих и тамо био аутсајдер као што сам и у овом малом-неприметна и неважна личност. Не смета ми то. Чак сам и изабрао. Фино је чути да ме се ђаци сећају, па чак и моје неспретности јер ја сам у суштини неспретан. Ја се огребем и кад отварам фрижидер, а камоли у понашању. То је моја стидљивост. Да, мислим о себи да сам усамљен. Тип самотњака. Не бих могао да будем на челу колоне, да говорим на тргу. Ја сам дефанзивац, са стране. Епизодна личност. Не бих могао чак ни на позорници да говорим. А кад бих – волео бих да то буде у комедијама“.

(Из књиге „Мој свет“)

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

FTN Polimlje 300x300

Marketing

petar pan markica

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

februar 2021
npusčps
123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

6210512
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
646
4358
35761
136380
189910
6210512

Vaš IP: 3.235.11.178
2021-02-27 04:27