Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

 

Prijepolje Osnovna škola „Vladmir Perić Valter“ obeležila je 6.aprila svoj dan, svečanim programom u Velikoj Sali prijepoljskog Doma kulture .

 

Приликом изградње моста преко Лима девет објеката је 2011.године порушено како би се омогућила изградња приступних саобраћајница. Власници привртемених објеката су тужили општину и ово је епилог овог судског поступка

 

„Posle izveštaja Državne revizorske institucije sredili smo stanje u sportu. Ponosan sam što sam dao doprinos u izradi Programa razvoja sporta kao strateškog dokumenta. Prvo sa čim se suočite u razgovoru sa mladima je nedostatak posla i to je žalosna slika Prijepolja. A kulturu su obeležile afere u Domu kulture“

 

„Три највећа проблема месних заједница су: лоши путеви, лоше водоснабдевање и лоша нисконапонска мреже. Обезбеђивање разних дозвола је убитачан посао“.

 

„Mislim da broj korisnika jednokratne socijalne pomoći i sredstva koja izdvajamo iz budžeta, a koja su i duplo veća nego u nekim opštinama, ne ukazuju da smo siromašniji od ostalih ali mislim da više izlazimo u susret ljudima kojima je novčana pomoć neophodna“

„После 22 године бављења политиком ушао сам у локалну власт и тако добио први пут позицију да дам свој допринос. Утисци са терена ми говоре да је село почело да живи, а само пре неколико година деловало је да села више и нема“

 

Мој професор књижевностиу Гимназији. Понекад једини саговорник. У најавној шпици за емисију Радио „Полимља“ „Урбана анатомија“ коју сам припремала десет година, сваки дан би се чуо његов глас и реченица:“Ово је мали град, малих људи, малих захтева“. Слушао је све моје емисије. Коментарисао их. Волео је моју бескомпромисност. У емисији „Мој свет“ први је саговорник међу мојим суграђанима који су у њој говорили о себи. A on o себи није радо говорио. Ипак, причао ми је тог поподнева, пре скоро 20 година, у Библиотеци....

„Волим да разговарам са људима. То ми је потребно али кад год могу не говорим оно што ми је интимно, што би могло да ме демаскира. Чини ми се да није вредно износити оно што је најличније јер може да се злоупотребљава, да служи за подсмех, карикирање... Волим да разговарам са људима о обичним темама. Али у ово, новије време, скоро да нема разговора „брез политике“. Мислим да је то лоше, да се ту изгуби пуно времена, а увек се остане на истом, на почетним позицијама. Бистримо светску политику, „свијет премећемо уздуж и попријеко“ и ја на то гледам као на забаву, на једно оговарање великог света, много више него што је стварно учествовање у њему. А оговарање ми је у извесном смислу симпатично, јер ставља људе у неку везу. Наравно, ако то није злонамерно, ако није вређање или нека примитивна освета. Ако не оговарају неког, значи да га у чаршији не примећују.

И онда је ухапшен Радован Караџић, за којим је пре више од једне деценије расписана потерница, а кога Међународни суд за ратне злочине терети за најтежа дела током рата у Босни и Херцеговини...

Тога дана Пријепоље је смрдело. Уждила се депонија. Милиони раздраганих бактерија ширили су се на тропској температури. После је пала киша. И бактерије су се примириле. Кад, негде у полуглухо доба, они који су седели крај телевизијских апарата, чуше вест да је ухапшен Радован Караџић. Са том вешћу се и полегало.

Сутрадан је био дан за информације. Фотографија Радована Караџића била је већа сензација од самог ухићења истог. Ма, ни мајка га не би препознала, а неуропсихијатар са Пала не да се, веле, није скривао, него се бавио алтернативном медицином у приватним ординацијама, био дописник неког часописа који пропагира здрав живот, имао је и своју интернет страницу, учествовао на трибинама о здравом животу. Само што му је име било Драган и Давид. Али радило оно и потписивало се као – исцелитељ духа. Вели уредник споменутог часописа за здрав и надасве душеван живот, сумњиво му било што “елоквентни седокоси и седобради, а боемски” алтернативни медиционар нема никакву ћагу, па га није ни потписивао као доктора. Интересантно, али те дилеме нису имале приватне ординације у којима је хонорарно алтернативисао! Бројне телевизије су се растрчале да доведу споменутог уредника минорног часописа да све исприча како је било, јављале се и пацијенткиње које преферирају алтернацију да саопште сусрете са Давидом, локалне телевиије слале снимке са трибина како би се видео Давид како седи и чешка знојно лице, па ту и који психијатар да мало каже о промени идентитета и појављивању у јавности онога кога тражи цео свет и чија је глава уцењена на пет милиона долара. А ни једна телевизија још не саопшти за шта се споменути неуропсихијатар терети по хашкој оптужници. За сада траје раздрагана игра разоткривања! Па анкете: шта ви мислите како га ухватише и како је било могуће да се он тако шета и медиционари пред очима свих, а толика потрага која траје дуже од једне деценије. Ма, као да је реч о некој позоришној улози која није оставила утисак због глуме већ због маске глумца!

MORA SE OPŠTINAMA OMOGUĆITI VIŠE SAMOSTALNOSTI

 

Ih Nedzad Hodzic

Nadžad Hodžić, kao član Opštinskog veća, u protekle tri i po godine mandata bio je u obavezi da se bavi obrazovanjem, komunalnom delatnošću i urbanizmom, da ukazuje i doprinosi rešavanju problema u ovim oblastima koje su veoma bitne za svaku opštinu. Naime, lokalna vlast, svojom politikom, može i direktno da utiče na poboljšanje kvaliteta u tim oblastima. Razgovor smo počeli od obrazovanje jer je Nedžad Hodžić dugogodišnji profesor fizike.

Kako bi ste ocenili stanje u prosveti, odnosno u obrazovanju u Prijepolju?

-Kada je ova koalicija došla na vlast 2012.godine zatekli smo veliki dug prema školama i da ne ulazimo u detalje ali je trebalo taj dug izmiriti. Iz budžeta se izdvaja 94 miliona dinara za predškolsko, 112 miliona za osnovno i 42 miliona za srednje obrazovanje. Ono što je meni ostalo nelogično je da predškolske ustanove podnose finansijske izveštaje ali ne i škole, iako je svaki budžetski korisnik dužan da obavesti lokalnu samoupravu kako troši namenska sredstva. Više puta sam postavljao to pitanje na Opštinskom veću ali ja sam samo pojedinac i ne mogu sam donositi odluke, pa, iako je bilo podrške, nije doneta odluka kojom bi se škole obavezale da dostave finansijske izveštaje o trošenju budžetskih sredstava.

Kako objašnjavate pojavu da škole ne uspevaju da utroše sredstva koja im se opredeljuju iako se stalno govori da su neophodna investiciona ulaganja?

-Zato što moraju da podnesu program na osnovu kojeg se prebacuju sredstva, dok su se ranije školama samo prebacivala sredstva i trošilo se prema nahođenju. Sada škola mora da proceni prioritete, da planira radove, nabavke i da tako troši sredstva. Da bi se uradili takvi programi treba vremena i truda ali i prekid sa dugogodišnjom lošom praksom.

Koliko Opštinsko veće može objektivno da utiče?

-Opštinsko veće, kao izvršna vlast bi trebalo da ima više ingerencija za pojedine lokalne oblasti jer iako izdvajamo sredstva, nemamo načina da nekim merama obezbedimo i realizaciju zaključaka. Da imamo mehanizam koji bi obezbedio da se odluke moraju sprovoditi, škola u Kaćevu bi bila izgrađena, a škola u Zalugu bi imala odavno upotrebnu dozvolu, a ne da nove učionice stoje zaključane, škole bi imale bolja učila, inventar, kvalitetnije sanitarne čvorove, stolariju, fasadu.

 

После тридесет година Пријепоље је остало без хотела који је имао високу категорију. Уместо хотела имамо – коначиште. Да ли је то изгубљено још једно обележје урбане средине. Или је то (само) још један пут ка “отимању” својине једној средини зарад (не) успеле приватизације у циљу транзиције којој нико не види крајZa sajta VREMEPLOV IH1 hotel

“Нови угоститељски објекат на обали Лима”. Наслов је из јула 1979. године. Истим насловом могло би се дочарати и оно што се дешава сада и овде, доле, крај Тавника, на обали Лима. Но, вратимо се у време које је запамћено као једно од најурбанијих у овом граду...

...“Ново репрезентативно здање пријепољског угоститељства, вешто архитектонски уобличено и укомпоновано у амбијент између Лима и главних саобраћајница. Хотел је грађен 4 године и сада је спреман да прими госте жељне жубора Лима и лепог амбијента. То је реализација пројекта архитекте Милоша Бојовића, Пријепољца који живи у Београду, а радове је изводило ГП “Рад”. Коштало је то радну организацију “Инекс Милешева” око 50 милиона динара и за колектив чији је годишњи приход око 30 милиона то је свакако велика инвестиција али се зна да без пословног ризика нема ни пословног успеха.

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

decembar 2019
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4105343
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2447
5062
2447
40371
136558
4105343

Vaš IP: 100.26.176.182
2019-12-09 14:11