GOST “POLIMLJA” - JASMINA ALJOVIĆ, VLASNICA ČETIRI DEČIJA VRTIĆA U BEOGRADU: PRIJEPOLJE VOLIM, ALI MI SMETA NJEGOVA TIŠINA!

  09 Januar 2018

Priča Jasmine Aljović, diplomiranog pedagoga iz Prijepolja nije usamljena niti se mnogo razlikuje od priča mladih ljudi koji odlaze iz grada koji nema perspektivu. I ona je Prijepolje zamenila Beogradom gde je 2011. na Bežanijskoj Kosi otvorila svoj prvi privatni dečiji vrtić. Danas u četiri objekta PU Dečija kuća „Bubamarica“ zapošljava blizu 40 stručnih ljudi koji vode brigu o vaspitanju i obrazovanju  preko 250 mališana, od najmlađeg do predškolskog uzrasta.

Za mlade, a posebno školovane  ljude, Prijepolje je već odavno  grad koji se „voli sa daljine“ i koji po mišljenju najvećeg broja ove populacije nema perspektivu. Teško je i pretpostaviti  koliko njih je, u potrazi za sigurnošću i boljim životom, napustilo Prijepolje. Još je poraznije saznanje da  je broj onih koji su rešili da spakuju kofere daleko veći od onog koji slutimo. Ruke dižu  i najuporniji, pa bukvalno preko noći grad napuštaju i oni koji su verovali da u Prijepolju “ ima nade  za mlade“. Bilo da “zapale preko grane” ili se zadrže u većim gradovima Srbije ili regiona,  najveći broj njih vrlo brzo „unovči“ diplome i uspešni su u poslu kojim se bave.

Priča o mladoj Prijepoljki Jasmini Aljović, diplomiranom  pedagogu nije usamljena niti se mnogo razlikuje od ostalih koje smo  poslednjih godina imali priliku da čujemo.  Jedinstvena je zbog posla kojim se bavi  i što je uspela da, uprkos jakoj konkurenciji, dosegne sam vrh u svojoj profesiji. Jasmina Aljović  vlasnik je četiri dečija vrtića u Beogradu. Prvi je, kaže, otvorila  2011. godine zahvaljujući pre svega ljudima koji su prepoznali njenu viziju ali i koleginicama sa studija koje joj i danas pomažu. Više od 35 ljudi, koliko zapošljava PU Dečija kuća „Bubamarica“ , trenutno vodi brigu o oko 250 dece, od najmlađeg do predškolskog uzrasta. Ovo je njena priča:

“ Ko zna u kom bi pravcu krenuo život da sam upisala  fakultet koji sam želela.  Na katedri za  psihologiju,  koju sam želela da studiram, bilo je prilično “gusto “ i uplašila sam se da neću ući  na budžet  i da, u toj varijanti, roditelji ne bi bili mogli  pokriti sve troškove mog školovanja. Iskreno, između andragogije i pedagogije i nije bilo mnogo dileme. Presudila je ljubav prema deci i želja za učestvovanjem u njihovom što kvalitetnijem obrazovanju i vaspitanju.Na studijama sam se najviše bavila pedagoškom i razvojnom psihologijom, pa sam tako nadoknadila i ljubav prema psihologiji i predškolskoj pedagogiji koja me je danas i dovela ovde gde jesam. Nisam se ni u jednom trenutku pokajala.

j.b. jasmina 1

U roku sam završila osnovne studije i upisale master. Uprkos pričama da neću naći posao u struci, nisam se plašila. Zapravo ja nikad nisam ni mala želju da radim u školi ili vrtiću jer nemam najbolje mišljenje o našem obrazovnom sistemu. Nekako sam oduvek znala da ću moje ideje i maštanja jednog dana pretočiti u nešto stvarno i veliko. Uz to, preduzetništvo mi je, rekla bih, genetsko.Naime, potičem iz porodice u kojoj su maltene svi privatnici i preduzetnici.

Slagaću ako kažem da sam želela da se vratim u Prjepolje. Moja ljubav prema tom čarobnom gradu je beskrajna,ali on nikada nije mogao ispuniti   moje ambicije. Šanse za zapošljavanje i posao u državnoj službi, bile su sasvim nerealne.  Da budem iskrena, ni  mentalitet ljudi u našoj varošici nije mogao da nahrani moj senzibilit. Štaviše, pretio je da  uguši sve ideje  o kojima  sam  maštala. Podrška moje porodice je beskrajna  i posebno sam im zahvalna što su  mi je pružili u trenutku kada sam donela  važnu životnu odluku – da otvorim privatni vrtić u Beogradu. 

Ni u jednom trenutku nisam razmišljala o riziku. Vodio me je cilj a imala sam uz sebe porodicu i prijatelje…takođe i neverovatnu energiju, ogromnu ambiciju i želju da napravim jedan zdrav, mali sistem, u kome ću raditi  sa normalnim, dobrim, vrednim ljudima koji dele moje ideje a uz to su i humanisti…želela sam da svi zajedno damo svoj pečat poslu kojim se bavimo i da pri tom ostavimo i trag za sobom. Taj trag su definitivno  stotine dece koja su bila deo naše kuće a   za čije smo obrazovanje i vaspitanje  dali sve od sebe.

Bilo je teško dobiti licencu za rad ali sam uspela  i 2011. otvorila prvi dečiji vrtić na Bežanijskoj Kosi. Danas PU Dečija kuća “Bubamarica” ima četiri objekta: na Bežanijskoj kosi, u Mirijevu i Zemunu, zapošljava blizu 40 ljudi koji vode brigu o  preko 200 dece. Akcenat je na vaspitno obrazovnom radu u svim uzrasnim grupama, uključujući i jasle. Prava je umetnost pronaći način kako određenu temu približiti detetu, ali imam fantastičan tim mladih i kreativnih vaspitača  koji u svom poslu postižu izvanredne rezultate. Naš princip rada zasniva se na individualnom pristupu svakom detetu i nastojaćemo da tako i ostane.

j.b. jasmina 2

Zahvaljujući timu sa kojim radim naša ustanova je prepoznatljiva i po humanitarnim priredbama koje organizujemo kako bi pomogli nekoj od ustanova ili pojedncima kojima je pomoć najpotrebnija. Do sada smo uspešno organizovali pet humaniratnih priredbi i  uspeli da obezbedimo donacije za decu u Zvečanskoj, a učestvovali smo i u prikupljanju pomoći za Unu Savić. Uspešno smo sarađivali i sa Savezom udruženja Srbije za pomoć osobama sa autizmom. Prošle godine smo pomogli porodici Mihajlović iz Sremčice, a ove uspeli da prikupimo novac za lečenje teško obolelog dečaka, Sergeja Petkova. Sama ideja je nastala spontano i u želji da deci približimo temu humanosti koju smo tada obrađivali. Priredba je naišla na opšte odobravanje roditelja i javnosti, tako da smo je uvrstili u kalendar naših redovnih aktivnosti. Moja je želja da jednu od humanitarnih priredbi posvetimo nekom iz Prijepolja, za koga procenimo da mu je pomoć u tom trenutku neophodna.

Za sada ne razmišljam o povratku u Prijepolje, ali bih volela da otvorim vrtić u svom gradu i  obučim ljude da rade po standardima “Bubamarice”. Primer dobre prakse koji bi se mogao primeniti i u Prijepolju je saradnja koju je  Gradska  uprava uspostavila sa privatnim vrtićima i to u nekoliko gradova Srbije. Zahvaljujući toj saradnji, grad roditeljima refundira 80 posto za troškove boravka deteta a cilj je izjednačavanje privatnih i državnih vrtića kao i uključivanje što većeg broja dece u predškolski sistem vaspitanja i obrazovanja. 

j.b. jasmina 3

Jako sam zadovoljna onim što sam postigla do sada.  Od ove godine u naš ketering su se uključila i moja dva brata. Za sada sve funkcioniše kako treba. Konstantno se radi na unapređenju vaspitno – obrazovnog rada. Moja ambicija je otvaranje privatne škole, ali ću za taj korak biti spremna tek kad budem sigurna da mogu ponuditi nešto više od onog što već imamo na ovim prostorima.   

Prijepolje je grad koji volim, ali mi smeta njegova tišina. Treba neko da ga probudi, razigra... Ne volim ljude koji kukaju nad svojom sudbinom a nemaju ideje.  Ako ih i imaju, tada im fali hrabrost da ih sprovedu u delo. Ništa ne pada s neba i čovek zaista mora da se potrudi da dobije to što želi. Svoje snove i želje uspela sam da ostvarim krenuvši od nule. Nisam bila član ni jedne stranke, a nisam imala ni novac. Vetar u leđa bili su mi prijatelji i porodica…Napred me je nosila i ogromna želja  da  se pomerim “ sa mrtve tačke”. Nekako sam znala da ću se, ako to ne uradim, naći među onima koji nemoćno plaču  nad svojom sudbinom. To sebi nisam smela da dozvolim!

I to je priča Jasmine Aljović, tridesetogodišnje devojke iz Prijepolja koja je, u potrazi za sigurnošću, napustila rodni grad. Na beogradskoj “vrteški” života  uspešna je godinama…Njena priča je poučna, ali otvara i brojna pitanja. Šta bi se, recimo, desilo da je Jasmina ostala u Prijepolju, sa ovakvim ambicijama?   

J.Beganović

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

Juli 2018
NPUSČPS
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

2274465
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
3362
2240
7740
48402
92057
2274465

Vaš IP: 54.81.244.248
2018-07-19 23:04