EKSKLUZIVNO NEMANJA PETRIĆ: PRIMER I NA TERENU I VAN NJEGA

  02 januar 2020

Kao kapiten nacioanalnog odbojkaškog tima podići šampionski pehar i tako izaći pred svoj narod je nešto neopisivo. To je osećaj neopisive sreće i ponosa koji te potpuno obuzme. Teško je pitanje ko je najbolji igrač, jer sam igrao sa zaista mnogo velikih igrača, a i protiv njih. Mislim da bih mogao da napravim dve-tri dobre ekipe. Ako baš moram da izdvojim neke od njih to su: Goran Kvisko Vujević, Nikola Grbić, Ivan Miljković, Bruno Rezende, Earvin Ngapeth...

Nemanja Petrić je izuzetan sportista. On je to svojim držanjem, svojim odnosom prema igri, svojim ponašanjem kojim motiviše svoje saigrače. On je ličnost. Da je to tako, potvrdio je i način na koji je prihvatio ovaj razgovor, sa srdačnošću, ljubaznošću, tačnošću i temeljitošću. A kako je počela njegova odbojkaška priča?

-Moja odbojkaška priča počinje u trećem razredu osnovne škole, u mom rodnom Prijepolju. Prvi savet da bih mogao da se bavim odbojkom potiče od mog frizera, čuvenog “Bata Suća”. Predložio mi je da počnem da treniram odbojku kod njegovog brata Seada Belog Hadzifejzovića i Zdenka Krpovića. Upravo oni su i bili moji prvi treneri i naučili me osnovne elemente odbojke. Pomenuti dvojac trenera došao je u moju osnovnu školu da upiše nove članova u školu odbojke OK “Fap-Livnica” i ja i nekoliko mojih drugova smo se upisali. I, eto, upravo tada je počela moja odbojkaška priča! 
A zašto baš odbojka? Pa, baš odbojka iz više razloga. Mislim da je u samom početku uticalo to što nas je bilo dosta drugova iz razreda i škole i jako smo se lepo družili i zabavljali na treninzima. U tom periodu je to i najvažnije. Potom treba napomenuti da je se u Prijepolju uvek igrala dobra odbojka, imali smo jako dobru seniorsku ekipu, u nekom smislu su oni bili naši uzori, želeli smo da budemo kao oni i igramo za naš grad jednog dana. Zatim dolaze vrhunski rezlutati naše reprezentacije i mislim da je to bio najupečatljiviji momenat i želja da budem nekad kao oni ili sličan njima.

Ko su ti bili uzori, ko je bio odbojkaška legenda Srbije za tebe kao klinca?
- Uzori su mi bili svi igrači reprezentacije koja je osvojila olimpijsko zlato u Sidneju. A najveća legenda i malo ispred svih ostalih za mene je bio Goran Kvisko Vujevic.

I kako je tekla karijera?
- Karijera je išla od mog Prijepolja i igranja za Fap Livnicu preko Požarevca (Mladi Radnik), Podgorice ( Budućnost), Brisela (Asse-Lennik), Perudje( Sir Safety Perugia), Modene (Modena), Ankare (Halkbank Anakara), Belgoroda (Belogorie) i trenutno nastupam za Allianz Milano iz Milana.

nemanja

Kad si pozvan u reprezentaciju, ko je tada od „velikih i slavnih“ igrao i pamtiš li to osećanje kad si stao na parket sa nekim od uzora ili tada najpopularnijih odbojkaša?
-Prvi put sam pozvan u seniorsku reprezentaciju 2007. godine na pripreme za Evropsko prvenstvo i tada su još uvek bili aktivni Nikola Grbić, Ivan Miljković, Andrija Gerić, Slobodan Boškan. Jako se dobro sećam svakog trenutka i osećanja iz tog perioda, od poziva selektora do prvog susreta sa njima i treninga. Jednostavno nešto neopisivo. Do juče moji uzori i već danas sa njima delim teren! Bilo je tu raznih emocija, od jakog adrenalina, do straha kako ću se uklopiti, euforije, sreće, zaista jako lep osećaj!

Ko je najbolji igrač odbojke sa ove ili one strane mreže sa kojim si igrao?
- Teško pitanje, jer sam igrao sa zaista mnogo velikih igrača, a i protiv njih. Mislim da bih mogao da napravim dve-tri dobre ekipe. Ako baš moram da izdvojim neke od njih to su: Goran Kvisko Vujević,Nikola Grbić, Ivan Miljković, Bruno Rezende, Earvin Ngapeth...

Najbolja utakmica?
-Pa, bilo je dobrih partija, ali recimo da je najzrelija i najbolja utakmica bila finale evropskog prvenstva 2019 u Parizu, ova najsvežija od pre par meseci. Mislim da sam tada odigrao moju najbolju utakmicu!

Kako se postaje kapiten? Kako se preuzima odgovornost na terenu? Kako se donosi odluka koja preokrene utakmicu?
- Kapiten se postaje tako što selektor, trener i uprava odluce da si ti taj (smeh). Šalu na stranu. Da bi postao ti taj, mislim da moraš da stekneš postovanje od strane saigrača, da im budes primer, ne samo u terenu, već i van njega, da si odgovoran , da si vodja, a sve to igrač stiče sa iskustvom i primerom na terenu.
U profesionalnom sportu odgovornost je uvek prisutna, kod nekih manje, kod nekih više. Povezao bih upravo odluku da se preokrene utakmica i odgovornost i mislim da igrač koji je više iskusan ili kvalitetniji  preuzima odgovornost. Tačnije, ima više hrabrosti da rizikuje, znajući da je u stanju da izvede nešto bolje od uobičajenog i tako napravi preokret. U momentima kad se utakmica “lomi” takvi igrači dolaze do izražaja.

Kada si postao „zlatni“ i digao pehar kao kapiten, šta je to značilo?
- Kao kapiten nacioanalnog tima podići šampionski pehar i tako izaći pred svoj narod je nešto neopisivo. Možda da pokušam da približim taj osećaj, recimo, to je osećaj neopisive sreće i ponosa koji te potpuno obuzme i čak misliš da lebdiš nekih centimetar- dva iznad tla. Zaista sjajan osećaj! To je ujedno značilo i ostavrenje jednog od mojih sportskih snova.

Kako se postaje vrhunski sportista?
-Vrhunski sportista se postaje samo napornim radom,velikim požrtvovanjem, istrajnošću i verom. Naravno, ima tu još dosta propratnih i važnih stvari ali recimo da su ovo najbitnije stvari.

Zašto je odbojka jedan od najdinamičnijih sportova. Koliko je naporan, koliko traži treninga?
- Samo vreme odigravanja jedne akcije odbojku čini jednim od najdinamičnijih sportova, jer jedna akcija traje par sekundi i sve mora da se izvodi izuzetno brzo i precizno. Prilično je naporan sport i iziskuje mnogo treninga da bi se odrdjeni elementi igre održavali na visokom nivou.

Kako izgleda jedan tvoj sportski dan?
- Počinje ranim budjenjem, doručkom, potom jutarnjim treningom koji traje oko 2 sata. Zatim se ide na pauzu za ručak i odmor pre popodnevnog treninga, koji je otprilike izmedju 2-3 sata. Posle toga imamo oporavak u koji spadaju masaže, terapije itd. I na kraju dana ostane malo dragocenog vremena koje provodim sa mojom porodicom, suprugom Dijanom i sinom Urošem.

Šta bi voleo da ti se dogodi još u sportskoj karijeri?
-Voleo bih da sad u januaru izborimo kartu za Tokio, da učestvujemo na Olimpijskim igrama i osvojimo jednu od medalja. To je jedan od mojih neostvarenih snova.

Indira Hadžagić

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

februar 2020
npusčps
1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4440096
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
2715
3636
2715
75183
154830
4440096

Vaš IP: 35.175.113.29
2020-02-17 11:51