ПРВОМАЈСКА ПРИЧА:" КАД ОНО РАДНИЧКА КЛАСА СТАСА..."

  03 maj 2016

 

Неко је написао пре пола века: Подигли смо споменик раду! Да ли у знак сећања?!

 

Између два рата, пријепољске занатлије, чиновници и трговци прослављали су на свој начин мајске празнике. Зарад 1. маја ишло се на уранак. Тамбураши и «севдалије» умеле су да направе прави штимунг.

Једна фотографија из 1926. године приказује лепо одевене људе у оделима с прслуцима, са шеширима или фесовима и тамбурашки оркестар. Хилмо Пашановић, Синан Хашимбеговић, Хасан Мезилџић, Лато Пашаовић, Мехмедалија Вељовић, Хусо Кратовић, чинили су оркестар. Жене су тада ретко ишле с мушкињем. Али ту је била једна – службеница Кома Нововарошанка.

Према сећањима Пријепољаца, мајски дани су увек били у знаку тих уранака. Град је имао неке своје мале свечаности, неке своје игре у којима су учествовали момци и девојке. Чувена беше игра «затвора» где би неки момак бацио око на девојку, онда би је ставили као у затвор а он би је -откупљивао! Град је имао и своју музику. Не само тамбурице, већ је неки Чех, што се овде затекао, водио и „плех“ музику.

Тако пролазио мај у предратном Пријепољу. Изгледало је да ће увек бити све исто. Да ће бехар смењивати лист, да ће мирисати јоргован по авлијама. То што касаба беше прашњава, што беше много сиротиње у црквеним портама и крај шадрвана за време молитви, што се растезало и крпило, што се за индустрију није знало, није град много мучило.

И све тако док не изби рат и похара варош и онако сироту и стиснуту међу голим брдима. Војне ударале, ћутало се и ослушкивало. И чекало. Град који је научио да чека. Гледа. И мудрује. Потихо.

А онда дође слобода.

И ту би наша прича могла да се настави. Другачија.

За 1. мај 1952. Пријепоље је имало своје новине, „Глас Полимља“ и насловну страну на којој је писало „Живео Први мај“. У граду је била „смотра снаге и успеха радничке класе. Завршавао се нови објекат - хидроцентрала на Сељашници“. Народ је био одушевљен.

Прве логорске ватре букнуле су на Соколици, Пушини и Градини и оне су најављивале првомајске свечаности. Касније, у сутон, поворка грађана и ученика прошла је кроз град са бакљадама. Град је био свечано украшен заставама и сликама државних и партијских руководилаца. Пред зградом СНО поворка је око велике логорске ватре играла народна кола: козарачко, црногорско и србијанско. Играло се и певало до касно у ноћ. Свечаност је настављена сутрадан излетом на Равни. Синдикална подружница транспортног предузећа организовала је колектини излет на море, где су провели 4 дана.

Годину дана касније, све је било у знаку прегалаштва.

„Ове године Први мај, празник радног народа наши радни људи дочекују са пуно поверења у бољу будућност, у коначну победу праведних идеја у свету“. Почињала је изградња система хидроцентрала Кокин Брод - Бистрица.Отворена је аутобуска линија Београд - Будва са коначиштем у Пријепољу. Отворен је, у част 1. маја, нови Биоскоп у Пријепољу са 490 седишта и 40 фотеља. Сала је имала плишане завесе, лустере, слике глумаца. Бродарево је добило електрично осветљење. Пуштена је мала хидроцентрала на реци у Гробницама.

А како је било пред 1. мај пре пола века?

Био је то дан „смотре напредних снага у свету“. И баш на тај дан, оста овакав запис у „Полимљу“:“ У дворишту Текстилне фабрике у беспрекорном реду видео сам 27 бицикли. Нешто мање биће их и после подне, када дође на рад друга смена. Преко 50 комада бицикли не значе ништа и значе пуно, зависно из ког се угла посматра. Ту је фабрика која храни 250 запослених. Пре рата није било у целом Пријепољу више од 20 бицикли, а данас само радници фабрике поседују преко 50. И још једна ситница –млади радници и раднице који су у фабрику дошли са села, сада плешу, савремено се одевају и посећују културне и фискултурне приредбе, живе животом који је, не у давној прошлости, био доступан само одабраним и повлашћеним“.

Тог Првог маја, те 1956. године , указом председника ФНРЈ одликован је 41 радник у Пријепољу Орденом рада трећег реда и Медаљом рада. „Некада се у нашој земљи страховало од симбола Првог маја. Од црвених каранфила које смо на реверима носили, од траве коју је младеж газила славећи по излетима забрањени празник. Тако је ово Дан самопоуздања“!

И био је. Пре 60 година!

Уочи 1. маја, те 1958. године знало се да ће Пријепоље добити нови болнички павиљон, на Бостанима. У Седобру је откривен споменик народном хероју Љубиши Миодраговићу.

„Вече уочи празника у Пријепољу је наговестило радосно расположење. Град је уз дуги ватромет и бакљаду добио необичну свечаност. Ујутру, на сам празник, улице су освануле украшене заставама и зеленилом. Носићемо улицама своје осмехе. Снове своје. И неће се више пробудити мора гласи и неправде. Раду смо дигли споменик и рукама га китимо новим цвећем и новим пролећем“.

На игралишту у Вакуфу, 1960. године радне организације су изложиле графиконе који су показивали развитак предузећа и пораст производње по годинама. Чланови синдикалних подружница су транспарентима прошли главном улицом. Град је био свечано украшен до игралишта. Тамо је настављено народно весеље. Кишовито време није омело план прославе. Грађани су други дан изашли на Rавне где је цео дан трајало весеље. И моја мама, са Пријепољкама, тек пристигла из Требиња. Пријепоље има 6.500 становника. За 8 година број становника повећан је за 3.389!

Три године касније, у бисокопу је пред 1. мај гостовао „симпатични и весели ансамбл из Мексика Лос Платеадос. У сенци националних сомбрера заустављали су дах публици, која је била као усталасано море и бацала је букете цвећа“.

Пре 50 година Први мај је још био „човекова песма. Уочи Првог маја, кретале су се бакљаде ученика, а на Тргу испред зграде Општине логорска ватра. Плануле су то вече и ватре на свим околним брдима. Забавно вече је организовано у Омладинском дому. Хвалили смо се са 6000 запослених. Горани су улепшавали обале Милешевке. Једино још слабо једемо. Меса упола мање него Пољаци, а конзерви четири пута мање него Немци. Али зато хлеба, купуса и кромпира једемо толико да смо у врху Европе. Више дајемо два пута пара за пиће него за културне потребе.

Почеле су осамдесте. Коловрат је у центру пажње тог 1. маја. То је велико градилиште. Тамо живи 8000 људи. Када је 1953. Пријепоље имало два и по пута мање људи, Коловрат је бројао укупно 262 становника. Управо су завршавани робна кућа, дом здравља и пијаца.

Почиње нова изградња пута Пријепоље – Сјеница. Већ је пробијено 8 од пројектованих 19 тунела.

А, онда...

Нема више прича о бакљадама и логорским ватрама. Уместо песмица за прву страну новина – наслов : „Засучимо рукаве“.

Пре 30 година, на првој страни «Полимља» нашао се Радивоје Марковић, ВКВ машинбравар из ООУР «Ливница». Добио је Првомајску повељу рада! Уместо цртежа и вињета веселих ударника- карикатуре радника празних џепова. Један ливац тада рече: „Оптимисти кажу – биће горе“.

Индира Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

oktobar 2019
npusčps
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3855992
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
818
6276
818
68776
92211
3855992

Vaš IP: 18.208.159.25
2019-10-14 01:36