ТИ СИ МАЈКО ДАЛА СВЕ ОД СЕБЕ

  16 maj 2016

 

Сафија Фетаховић поколнила бубрег сину јединцу. Пет дијализа дневно направили од младог Елвира Фетаховића роба здравствених обавеза. Мајка се ни једног часа није двоумила да сину подари нови импулс за даљи живот, плашила се само отказивања операције.

Лежећи у болничкој соби Центра за трансплантацију на ВМА Сафија Фетаховић бојала се само једног: да доктори у последњем тренутку не одложе или, не дај боже, откажу операцију, и врате је у Пријепоље. Страх од операције није постојао ни код њеног 36- годишњег сина Елвира. Више се бојао за мајку него за себе а из анестезије се пробудио као из сна са осећањем да ће све бити у реду. Није чак имао ни болове. У мислима су му били само нејасни појмови о простору и времену и чудан осећај да је пропустио термин за дијализу...

Управо честе дијализе, чак пет дневно, и присуство високог нивоа шећера у крви који се увек требало држати под контролом, направили су од младог Елвира Фетаховића роба здравствених обавеза. А трансплантација бубрега је била једина права опција.

Док ушушкана у атмосферу љубави и разумевање између мајке и сина, седим у соби у којој се кроз стакло пећи види пламен ватре и чује весело пуцкетања дрва, јасно ми је да су њих двоје докучили и остварили сан и да уживају у блаженом осећању да су најтеже неизвесности остале иза њих. Зато смо нашу причу и почели од краја.

А све је кренуло када је Елвир имао само девет година и када му је успостављена дијагноза, дијабетес типа 2, који је годинама нагризао бубреге овог младог човека. И поред тога завршио је средњу техничку школу и уписао машински факултет у Сарајеву, који му је одлично ишао, али је са треће године студија био принуђен да напусти пут ка стицању академске дипломе. Разлог је, наравно, било здравље, пуцање очних капилара због којих је морао да уради више ласерских операција и здравствених третмана. Готово је било с учењем, књигом, рапидографима, цртежима...Окренуо се грађевинским пословима да би издржавао породицу и довршио започету кућу у Сарајеву али последње три године је и са тим завршио...

„Две године сам се дијализирао четири пута дневно а задњу годину чак пет пута. То су обавезе због којих више нисам могао да радим. Здравље је ипак, било најпрече, прича Елвир кога је мајчин бубрег ослободио честог дијализирања и дао му нови импулс живота.

„Мајка је сама потенцирала ову причу, ја о трансплантацији нисам ни размишљао, нити сам био укључен у њене активности, једноставно сам стао пред већ завршен посао, када је она урадила све анализе које су показале да може бити донатор. Доктор ми је чак рекао да сам прави мајкин син...Приликом кардиолошких претрага пронашли су ми некакву аномалију на срчаној аорти које нисам био ни свестан и која ми није правила проблем, али пошто је и мајка имала исте урођене мане, потписао је да се и поред тога може радити трансплантација, прича „мајкин син“.

„Нисам је ништа посебно урадила. То би свака мајка учинила за своје дете... каже тихим, смиреним гласом ова повучена а ипак веома комуникативна мајка Храброст.

MC TRANSPLAN.1

„Прво сам се распитивала код моје изабране докторице која је била у дилеми да ли да ме одговара или подстиче у мојој намери да дођемо до трансплантације. Али, без размишљања ми је дала упут за ВМА. У мају сам легла у болницу, и била сам срећна када се потврдило да постоји подударност и да могу бити донор. Стрепела сам све време што нас не позивају на операцију а онда смо у децембру обоје позвани. Операција је урађена 16. децембра. Пре Нове године ја сам била кући а Елвир је морао да буде под контролом лекара до 9. јануара, када се и он вратио, каже Сафија Фетаховић, не поричући да је срећна што њихов опоравак, посебно Елвиров, тече узлазном линијом.

„На мене су најјачи утисак оставили лекари. То су изврсни стручњаци али пре свега добри људи. Доктор ме после операције питао да ли ме боли а кад сам рекла мало, он ми је одговорио: „Мајко, ти си дала све од себе, не сме да те боли ни мало“ и пазили су нас као да смо род рођени, каже задовољна Сафија ређајући имена и презимена доктора, Вавић, Максић, Радојевић, докторка Катарина...и сећајући се њихове топле људске бриге, пажње и нежности са којим су их, те ноћу уочи операције, одвојили у посебне болничке собе.

ЈУТАРЊА „ШЕТЊА“ ОДМАХ ПОСЛЕ ОПЕРАЦИЈЕ

„Обоје смо били добро. Већ ујутру у 6 сати су нас дигли из болничке постеље и повели у „шетњу“, каже Елвир и наставља да прича оно што су му лекари објаснили.

„Организам се заправо, никад неће помирити са тим да у себи има орган који му не припада и увек ће се борити да га одбаци. Зато ћу бар годину дана пити таблете које ће то спречити, али више нема дијализе, каже он објашњавајући да његова дијализа није била „хемо“ већ „перитонална“.

Показује посебан апарат који је употребљавао за дијализирање. У организму је имао уграђену неку врсту дрена у који је редовно убацивао специјалну течност загрејану на прописаној температури која је „чистила“ бубреге, на друге цевчице би излазила течност са токсинима... и тако сваког дана по пет пута, окружен цевчицама, текућинама, грејачима...

„То ми је знатно олакшавало процес лечења јер нисам био везан за болницу и кућу. Могао сам и да идем на одмор, да путујем носећи све то са собом, мада је постојао велики ризик од инфекција. Али, ја сам био изузетно пажљив и никада нисам „зарадио“ ни једну инфекцију јер би у том случају и трансплантација и моје лечење били отежани“.

Данас Елвир редовно узима лекове против дијабетеса, као основног узрочника болести и нада се да ће му мајчин бубрег још дуго потрајати. Редовне контроле на ВМА су му са две проређене на једну из техничких разлога, јер не може да стигне да код лекарске комисије обнови све упуте потребне за контролу. Наша администрација је неумољива мада је тако очито да се његова документација не може лажирати а без обзира што су му београдски лекари одредили медицинску пратњу, на контроле у престони град путује само са возачем санитета.

MC TRANSPLANTACIJ 3

„Мени у санитету може да позли и возач не може да ми помогне. Али не могу да се борим још и са тим стварима, није се до сада ништа лоше десило, па неће ваљда ни убудуће, каже оптимистично Елвир Фетаховић, спремајући се за један „скајп“ састанак са дванаестогодишњим сином који се у Сарајеву пожелео оца.

Сафија и даље не престаје да брине о сину. Проверава да ли је узео терапију и како се осећа... Велики је верник и често мисли да се све овако одиграло захваљујући некој великој вишој сили која им је дала снагу, добре лекаре и учинила да све прође „како Бог милује. Богу је одана и зато молитвама и побожношћу посвећује своје слободне време и себе. У њима је нашла и налази снагу, чак је одлучила и да се у својој 59. години преда учењу харфова и арапског писма. И успела је. Осећа да толико дугује Богу у име захвалности за прошло време и будуће дане.

Цела породица, мајка Сафија и син Елвир али и родица... која је дошла да помогне ако затреба, испраћају нас из топлине свог дома у опору свакодневицу. Машу нам насмејани са кућног прага уверавајући нас још једном, да је лепота живота заправо у непресатном давању.

М.Цмиљановић

(„Полимље“, 27. фебруар 2015)

Memnuna Cmiljanović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

oktobar 2019
npusčps
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3855868
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
694
6276
694
68652
92211
3855868

Vaš IP: 18.208.159.25
2019-10-14 01:09