KAO U VOZU „ZALEPLJENOM ZA ŠINE“...

  03 jun 2016

Svojim optimizmom pedesetsedmogodišnji Ljubinko Dosković prkosi vremenu a rekli bi i „bremenu“, koji nosi od rođenja. Vid je potpuno izgubio pre dvadesetak godina kada su ga „izdali“ i bubrezi...Pa iako je polovinu svog životnog veka proveo po bolnicama, svet „posmatra“iz, za ovo vreme, malo neuobičajenog ugla. Veseli se malim radostima i poručuje: Život je lep, još lepši ako ste zdravi, što na žalost vrlo često zaboravljamo!

Iako samo par kilometara udaljeno od Prijepolja, do Miljanovice još nije stigla gradska voda ali jeste asfalt i on liči na ostale puteve koji vode do prijepoljskih atara. Pogledom tražimo rezervoar i „neomalterisanu jednospratnu kuću“, kako nam je objasnio Ljubinko Dosković o koji se hrabro bori sa brojnim zdravstvenim tegobama. „Redovi presečaka kraj ulaznih vrata, a kuća samo nekoliko metara od asfalta. Nećete pogrešiti“, rekao nam je „precizno“ opisujući svoje imanje. I nismo ali smo se, znajući da naš domaćin ne vidi, zapitali kako je uspeo da nam slikovito opiše svaki detalj koji gledamo kao na platnu i kako se zapravo tako dobro „snalaze“ ljudi osuđeni na „život u mraku“? Da li su i koliko uskraćeni za toplu reč ili pažnju? Koliko smo u ovim burnim vremenima spremni da pomognemo ljudima, poput Ljubinka?

Vrata nam otvara četrdesetdevetogodišnja Milivojka, rođena sa istim nedostatkom kao i njen stariji brat. Jedno o drugom, kažu, brinu koliko mogu, ali veći teret svakako nosi Milivojka, priznaje Ljubinko.

„Milivojka vidi svega dva posto. Jedva „nazire stvari“. Opet , nekako se snađe...skuva i opere. Od mene nema pomoći. Od kad su mi 2. avgusta 1997. godine „stali“ bubrezi živim u potpunom mraku. Do tada sam video pet posto i dok se mogla „nazreti“ i najmanja nada, sve je bilo lepše,bolje, drugačije... bio sam koristan i mogao obavljati sitnije radove!

U Drenovi je počelo njegovo školovanje a 1973. nastavljeno u zemunskoj školi za slepe i slabovide gde je stekao i solidno obrazovanje.

„ Škola je bila internatskog tipa i pružila mi osećaj sigurnost, dala nadu da ću, uprkos hendikepu, moći svojim rukama hleb zaraditi. Obučio sam se za rad u telefonskoj centrali, ali su moje nade da ću doći do posla „pale u vodu“ pojavom telefax mašina. Tržište rada mi je umesto posla obezbedilo materijalnu pomoć i naknadu za tuđu brigu. Posao više nikad nisam tražio.

Na stočiću kraj kreveta u kojem provodi dane, kada ne mora do bolnice na dijaliziranje, stari tranzistor, televizor i telefonski aparat. Sve je na dohvat ruke i „korisno“, kaže, za samotne dane.

„ Sve slušam osim opere. Volim dobru narodnu muziku i gusle. Žao mi što više nema Radio Polimlja. Jedva sam čekao vesti u četiri, da čujem šta se dešava dole, u gradu. To mi je bila veza sa Prijepoljem, a bilo je i dobre muzike. Pratim i sport, uglavnom fudbal i veterpolo. Ne volim tenis, iako navijam za Đoleta. Ne razumem tu igru“, priznao nam je.

„Nije lako dijalizirati se tri puta nedeljno ili se, kad sneg napada, spuštati sankama do bolnice. Kad su putevi neprohodni, ležim na odeljenju, ali i to dosadi. Tri puta po tri i po sata....mnogo je to vremena. Čovek se nekad i šalom mora boriti protiv sudbine. Šta drugo preostaje? Neću ozdraviti, niti bi mi bilo lakše da svoju sudbinu oplakujem svaki dan. Zato uživam u sitnim radostima, poput ovih koje dolaze iz malih kutija“.

Voleo bi, kaže, da ga ljudi više posećuju. Komšiluk navrati s vremena na vreme, a „Polimlje“ mu je, veli, za sve ove godine „samotnog života i bolesti“, prvi gost iz Prijepolja!

„ Niko nam vrata nije otvorio da upita kako živimo, treba li nam štogod i kako se „nosimo“ sa problemima. Topla ljudska reč, to je sve što nam je falilo ovih godina. Izostala je briga društva. Dolazili su pre iz Saveza slepih, pa ni njih više nema. Oboje smo, hvala Bogu, regulisali penzije. Imamo za lekove, namirnicu, pa i pratoce kojima plaćamo svaki odlazak do grada ili lekara. Da mogu videti, otišao bih do Centra za socijalni rad, da ih pitam možemo li ja i Milivojka ostvariti pravo za pomoć u kući, da nekad neko dođe, skuva ili počisti. Imamo još dve sestre, ali su i one stare, bolesne i imaju svoje porodične probleme.“

Zatajilo društvo, a sve češće izostaje i razumevanje ljudi koji rade u zdravstvenim ustanovama, kaže Milivojka.

„ Dešavalo se da čekam na pregled od ranog jutra a na red dođem tek u drugoj smeni. Znaju da sam slabovida, da imam i drugih zdravstvenih problema, pa opet nemam prednost koju bi trebalo da imaju teži bolesnici, kaže.

„Žao mi je mladih ljudi sa invaliditetom. Završavaju škole, iako znaju da su im šanse da nađu zaposlenje minimalne. Kad bi poslodavci shvatili koliko je to važno ljudima sa hendikepom, manje bi bilo diskriminacije“,dodaje Ljubinko.

Vreme odmiče a mi, Ljubinkovi „prvi gosti iz Prijepolja“ za našeg domaćina imamo još nekoliko pitanja.

Da je bio boljeg zdravlja, čime bi se bavio?

„ Možda bih bio novinar. Volim da upoznajem ljude i po prirodi sam radoznao, rekao nam je.

Želja?

„ Nekad ih je bilo mnogo, a danas samo želim rešiti pitanje vode. Kad smo gradili kuću, dogovor je bio da u zamenu za vodu obezbedimo rezervoar. Sada komšija sve češće privija ventil, a nama je svaka kap dragocena. Celo leto smo „kuburili“ i da Komunalno preduzeće nije obezbedilo cisterne, ne bi imali ni za piće. Imamo mašinu za veš, ali šta nam vredi?, pita se Ljubivoje.

„Operem ručno, ali mi nokti otpadaju, zbog šestog prsta koji imam na rukama, jada se Milivojka, a mi otkrivamo još jednu anomaliju koju i brat i sestra imaju od rođenja.

„ Ja i Milivojka ukupno imamo 48 prstiju, po šest na nogama i rukama, smeje se našoj zbunjenosti Ljubinko. Ali im, kaže, oni ne vrede. Više bi im vredela dva para zdravih očiju.

I...kako je izgledao život pritisnut bremenom zdravstvenh tegoba koje su ga od rođenja pratile?

„Eh“, ote se dubok uzdah.

„ Kao da sam presedeo u vozu „zalepljenim za šine“... osluškivao druge koloseke, glasove ljudi koji prolaze, odlaze, dolaze...žive drugačijim životom od onog kojeg je Bog meni namenio. Teško je bilo, pa ipak mislim da je život lep. Još lepši ako imate zdravlje, a to ljudi često zaboravljaju. Jure za zaradom i sve bi odjednom da stvore. A novac samo zdrav čovek može zaraditi!

J. Beganović

Polimlje, 12. februar 2016. godine

Jasmina Beganović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

kasic markica1

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

april 2020
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

4680175
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
1887
7946
1887
27680
151646
4680175

Vaš IP: 3.233.220.21
2020-04-06 11:51