СВЕГА ИМА, САМО НИГДЕ ЖИВЕ ДУШЕ НЕМA

  28 mart 2016

Тешко се отети утиску да је у Аломеровским Барама готово све ишло на руку људима, чак и извесна сакривеност од „остатка света“ што је, некада, знало да буде и предност. Данас у овом идиличном засеок заиста свега има, осим што је мало људи. Џаба нам ова љепота кад нам је џада само за пешаке са дубоким чизмама, кажу ретки Аломеровићи који још увек насељавају ово село

 Ако је то некаква утеха, до Аломеровских Бара се може доћи најмање из три правца. Утеха би могла бити – избор трасе. Ја сам за прву посету Аломеровским Барама промашио обе утешне варијанте и погодио ону најлошију. Кроз Гостун, па затим једно четири километра као „уз нос“ стрмом излоканом џадом.

DSCN7726

Можда је и тај лош избор допринео формирању не баш пријатног утиска, али само о путу. Све је другачије кад се стигне на узвишицу одакле Баре изгледају, чак и у снежном марту, као из најлепше бајке.

- Нисте једини који се одушевљавате лепотом, дочека нас Џибо Аломеровић, један од ретких зимских становника Аломеровских Бара. Но, џаба нам ова љепота кад се овде слабо ко задржава. Ево, зимус је овде активно 8 кућа, љети се то појача за три-четири и то је то. Оно, долазе ђеца да обиђу старије, али се не задржавају много, дан-два, највише једну седмицу. Било је овде четр´ес и нешто домаћинстава, али се то одселило. Нешто и помрло, прича Џибо.

Аломеровске Баре су смештене у уској ували коју дели речица довољно велика да и лети обезбеђује сасвим пристојне количине воде за наводњавање околних парцела. На обе стране увале, на побрђу, „окачене“ куће по којима се, још из даљине, разазнаје да ли су напуштене или само мало запуштене! Ових првих је, на жалост, много, много више.

- Ко одавде једном оде, тај се по правилу више не враћа. Осим ако остави аманет да му табут окрену баш према Барама. Истина, ја сам један од ретких који се на ногама вратио. Кајем се, безбели се кајем, али није другачије могло онда кад сам се био покренуо из Бара. Па се вратио и овде са децом организовао живот и неке послове. Бавимо се превозом, шумом, дрвима, пољопривредом. Од свега по мало, да не би били докони, каже нам Џибо.

mmm1 3 Al Bare DSCN7745

Група кућа смештена је на, за сеоске прилике, невероватно малом простору. По томе се види да је плодна земља у Аломеровским Барама некад била на цени. Све што је вредело било је доле у узаној долини, са реком која увалу дели на пола. Куће су подизане уз шуму на пропланку који доминира котлином. И пружа диван поглед али и преглед простора.

Као производ последњег цртања граница на Балкану, надомак Аломеровских Бара је граница са Црном Гором. Време санкција и прве године по успостављању границе допринеле су да Баре постану познате како обичном свету тако и оном који је користио „меку“ границу за, овде се то каже „протурање“ дефицитарне робе. Но, и то било па стало. Сад се више ни то не исплати, кажу упућенији.

mmm1 2 Al Bare DSCN7742

- Овде у овој долини успева свака врста поврћа а на ова два пропланка нема воћке која не рађа, прича Ибро Аломеровић, пензионер некадашње бродаревске ткачнице, и један од ретких домаћина кога у зимском периоду можете затећи у Аломеровским Барама. Ево ово је лоза која рађа толико да сваке јесени испечем који казан добре лозоваче. Имам и леп шљивик, крушке „јербасме“, разне сорте јабука...Доле уз реку на мојој парцели али и свих других који су спремни бар мало времена да посвете земљи, рађа све што се посије. Ја сам готово товар пасуља нашао прошле јесени.

Куће у Аломеровским Барама су посебна прича. Само је једна у средини села преживела последњи велики рат на овим просторима. Ибро прича:

- Горе у оном кланцу једна група партизана направила је „сачекушу“ италијанској јединици која је била на овим просторима. Италијани су претрпели велике губитке а за одмазду запаљено је цело село. Остала је само ова кућа овде. У њој се сместила команда италијанске казнене јединице. Само зато је остала читава и ево је и данас овде. Све остале куће грађене су после рата.

Ибро Аломеровић стрпљиво ређа разне сорте воћки чији род у позно лето и рану јесен „земља не може да носи“. Ту су и све врсте поврћа. Али, све то хоће људску руку, бригу, пажњу, посвећеност.

- Све нас је мање и лети, а не само зими. Младеж се ретко враћа, старији су све више код лекара а мање у њивама. Штета јесте, али кад погледаш око себе, видиш да је то заузело маха и да се мало ко може похвалити пуним селом, дечјом грајом и вредним пољопривредницима, каже Ибро.

И, завршава, што би Баре биле изузетак?

М.М.Мутабџија

(Лист „Полимље“, 1. март 2011.)

Muharem Mutabdzija

Muharem Mutabdzija,

Glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista "Polimlje".

Marketing

Baner oglasavanje

Vesti dana

Tag Cloud

MiniCalendar

oktobar 2019
npusčps
12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Kursna lista

 

Broj poseta sajta

3855815
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
641
6276
641
68599
92211
3855815

Vaš IP: 18.208.159.25
2019-10-14 01:02