donacija

Приче о нестајању: КО СЕ СЕЋА ПИСАЋИХ МАШИНА?

  22 januar 2022

Пре десет година затворена је последња фабрика која је производила писаће машине. Звук кога више нема...

Два века је требало да прође пре него што је писаћа машина постала стварност.Француз Пјер Кармијен конструисао је први „писаћи  цимбал“ јер је сматрао да као што се музика рађа из цимбала путем удараца малих чекића по жицама, тако је могуће  да мали чекићи снабдевени  штампарским словима, производе отиске слова. Зато је и прва тастатура направљена по угледу на типке клавира.

Масовна производња почела је када је чувена америчка компанија за производњу оружја „Ремингтон“, после завршетка америчког грађанског рата, размишљала како да се преоријентише на тржишту јер су наруџбине за оружје нагло смањене. И 1873.године  они су почели да производе писаће машине. Зарадили су право богатство.

Писаћа машина обележила је 20.век. Уз њу се везују и приче о женама. Наиме, корисник писаће машине била је особа која је куцала  оно што је друга особа диктирала.  Та особа која је куцала, постала је, гле чуда, искључиво жена.  Зато се сматра да су дактилографски послови променили улогу жене у породици. Први курс за дактилографкиње организован је 1881.године у Америци. Пријавило се  само 8 жена, а пет година касније кроз курсеве  је оспособљено  да ради на писаћим машинама чак 60.000 жена. Дактилографкиње ће постати и чувари тајни предузећа, неко ко прати шта се дешава, све зна и не ретко постаје утицајан, иако је у пословној хијерархији  на најнижој лествици.

Феноменом писаћих машина бавили су се многи теоретичари, међу њима и тако угледни као што су  Мишел Фуко или Жан Бодријар , који указују да је постојао мит  да је све што је откуцано на машини истина, да писаћа машина на неки начин приморава особу да оголи душу. Отуда фама да је стварање на писаћој машини повезано са трансом и исцрпљивањем до касно у ноћ, уз  гомилу цигарета и пића. Писац Марк Твен био је први који је предао искуцан рукопис  издавачу. Страст према писаћој машини осећао је и Ниче, а посебно  икона „битника“  Џек Керуак  који је свој култни роман „На путу“  откуцао на ролни тоалет папира.

Најпознатије марке писаћих машина биле су немачка „Олимпиа“ и италијанска „Оливети“ , а у Југославији је раних педесетих година 20.века у војној  фабрици у Бугојну почела производња писаћих машина „Бисер“ које су се извозиле.  Ипак, једна од најпопуларнијих на тим нашим просторима била је она мала, наранџаста, дизајнирана с почетка осамдесетих у сарајевској фабрици „Унис“ и која се  може видети у бројним репризама неких серија из тог времена („Бољи живот“). И ја сам себи, током студија журналистике, купила од свог џепарца  ту „малу наранџасту“ како бих ушла у свет новинарства.  Мислила сам о речима песника Стефана Малармеа  који је причао о несигурности  са којом се суочавамо када се нађемо пред празним папиром и покушавамо да забележимо своје мисли.

И тако до средине деведесетих, када је у наше новинарске и личне животе ушао компјутер. Настајала је нова прича, а сећања на умрљане руке  кад год би се морала променити она црвено-црна трака, гомилу папира и звук, постајала су успомене. По тастатури машине се „ударало“ јако, она је апсорбовала наша осећања или их је, попут клавира, репродуковала. Неко је лупао, неко је куцао, а неко је хватао ритам са два прста.  Неко је искаљивао бес, неко се борио са досадом, неко се скривао јер није имао инспирацију, а неко је иритирао сталним надахнућем. Кад би се слова пореметила од силног лупања, у помоћ се звао мајстор. Сулејман Делић је био наш, редакцијски али и градски мајстор за писаће машине. Некако кад је он отишао у пензију, завршавала се и та прича о писаћим машинама. Неко је написао да је разлика између куцања  на писаћој машини и компјутеру као она између песничења и руковања. Може бити.

Рекосмо да је писаћа машина обележила 20.век. Готово да нема филма  који се бави неком урбаном причом, а да се не појави неки лик  који користи писаћу машину, ма била то лепа млада дактилографкиња, не ретко и љубавница, средовечна секретарица, ситничава и проницљива, провинцијска каријерискиња која сања  о доброј удаји чим се запосли у компанији и заведе шефа.  Ту су гомиле ликова који говоре о писцима који муку муче да напишу дело и прославе се, пишу и цепају, бацајући око себе згужване папире. Бројни су ликови и новинара који јуре у своје редакције  да први објаве вест. За писаћом машином су и детективи, полицијски инспектори...

И тако све до почетка новог века. У индијском граду  Мумбају, пре десет година је затворена последња фабрика у свету за производњу писаћих машина. Није више било наруџбина.  Од 1950.година до краја 20.века производила је 50.000 машина за светско тржиште али је од почетка 20.века производња нагло падала, па је 2010.произведено само 12.000 писаћих машина. Те године наручено је за наредну само 800 писаћих машина у последњој фабрици која их је производила за цели свет.

И то је био крај једне приче.

Ах, да. Ја још чувам своју писаћу машину коју сам купила на првој години студија журналистике како бих била спремна да уђем у редакције. Мала „наранџа“ је део све веће породичне  збирке у музеју успомена.

И.Хаџагић

Indira Hadžagić

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Baner oglasavanje

polimlje111

Čestitke

Marketing

 

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Vesti dana

MiniCalendar

maj 2022
npusčps
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
293031

Kursna lista

Broj poseta sajta

10036630
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
5615
9850
56644
134937
395059
10036630

Vaš IP: 18.205.176.39
2022-05-22 09:13