U junu u Prijepolju zamiriše lipa. Taj teški miris podseti da dolazi leto. Eto, Prijepolje je postalo poznato i po tim svojim drvoredima lipe u centru grada, i s gornje i s donje strane. One su hladovina, daju nekakvu raskošnost inače spijuznim prijepoljskim uličicama koje su stale između brda i reka. Zraci sunca su utkani u cvet lipe, kaže legenda.
Priče o biljkama se prepričavaju do danas, postoje verovanja koja su barem delimično sačuvana i za vek koji se pretvara u vek zaboravljanja svega što je bilo pre. Ali kod naroda na ovim prostorima kult rastinja ima važnu ulogu u mnogim prilikama od rođenja do smrti. U radne i praznične dane, danju i noć, u veselju i žalosti, odbrani od sveke nesreće i u sticanju sreće. Naravno, mnoga verovanja su se izgubila, mnoga se ne prepričavaju, pa ipak, nešto od te energije bilja i energije pripovedanja kroz vekove opstaje i oživi u ovakvim malim pričama koje sprečavaju da se tek tako uništava, jer svedoci smo, ništa lakše nego drvo poseći. Eto, Prijepolje je grad koji ima mnogo bagremovog drveta. Gotovo da je okruženo tim drvetom čiji cvet izvanredno opojno miriše jer je bilo pogodno kada se posle Drugog svetskog rata krenulo u pošumljavanje golih brda kako bi se sprečile erozije i slivanje bujica na grad. U narodnom verovanju, pak, bagrem nije dobro drvo. Kažu kad svatovi dođu, meću svoje barjake obično na bilo koje drvo. Ali nikad na bagrem.
Ali mi ćemo o lipi, koja krasi centar Prijepolja već više od 70 godina. Moglo bi se govoriti da smo imali i pravi drvored na glavnoj, Valterovoj ulici, pre nego što se počeo “proređivati” iz ovih ili onih razloga, da ne smeta ovome ili onome. No, još ih ima, kao što ih ima i kraj Lima. Daju vizuru celoj toj ulici na keju. I nije tek tako lipa izabrana da bude prijepoljski drvored. Kod Slovena je lipa “sveto drvo”. Legenda kaže da su zraci sunca uhvaćeni u cvetu lipe, pa kada neko popije čaj od ove biljke toplota sunca ulazi u organizam i tako ga leči. Sloveni su ovo drvo posvetili svojim bogovima, najpre zaštitnici ljubavi boginji Vidi, pa je zato ona i drvo ljubavi, a verovalo se da nakon smrti ljudi nastavljaju da žive u korenu, deblima i krošnjama stabala. Stari Sloveni su lipom štitili sebe i svoje voljene od zla i uroka, te su zato i živeli u lipovim šumama.
I danas se u mnogim krajevima smatra da je najveća grehota poseći lipu jer je lipa simbol prijateljstva i vernosti. Oko crkvi i džamija sađene su baš lipe. Postojao je pravi kult lipe. Jedna priča kaže da je u blizini nekog manastira bilo lipovo drvo koje je stvaralo onaj čuveni “lipov lad” i da je tom manastiru aga poklonio toliko zemlje koliko je upravo hvatala ta hladovina od tog raskošnog drveta, a to je, s obzirom na dužinu senke pri zalasku i izlasku sunca, bilo prilično. Katolici veruju da u lipu ne udara grom jer je pod njom spavala Bogorodica, a pravoslavni hrišćani na Balkanu smatraju da se ispod lipe ne treba spavati niti se pod njom od kiše sklanjati jer u nju grom rado puca. Nekada tokom obreda venčanja dok se obilazilo oko crkve venčani svedok bi svo vreme iznad mladenaca držao lipovu grančicu i govorio: ovako i vas svako zlo obilazilo.
U svakom slučaju, prema svim predanjima, lipa je drvo dugovečnosti, zdravlja i zato što je medonosna, i zato što osušeni cvet zimi, dok pijete čaj (ko voli ili ko mora)podseća na sunce i leto.Cvet se bere samo ujutru i tada pažljivo, da se ne lome grane.
Prijepolje nije gajilo kultove ali jeste lipu i jeste bilo uvek popularno brati njene cvetove. U jednom trenutku, kad ono behu devedesete i sankcije, ljudi su lomili grane lipe svud po gradu kako bi nakupili što više listova jer su prodavali Biljari što smo je odomad imali i s njom imali velike ambicije od kojih ne osta ništa, čak jedva da se neko i seća da smo mi to imali i da se skupljalo to bilje. Prijepolje je spominjalo lipu za nekih veselja, nekad čuvenih okupljanja po hotelima povodom praznika kojih je bivalo i koji su podsticali društvenost. Pevala se ona “Dugmetova”: “…lipe cvatu, sve je isto ko i lani samo….” . Onda su takva okupljanja postala ređa, pa se u omanjim društvima, u kamernoj atmosferi razumevanja pevala ona Balaševićeva:” Jednom su sadili lipu,stari Nestorov, gospon Čeda i još jedan. Bio sam nov u tom stripu,komšijin mali kog su pustili da gleda. Stari Nestorov, potpalivši korov tad reče mi: Ti si mlad, ti ćeš dospeti za taj hlad… Jednom su palili lišće sa one lipe, dim je lebdeo do neba, na kom su, nema ih više, stari Nestorov, gospon Čeda i još jedan. Ko nije drvo razumeo prvo
pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio i, shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad. Jer sve dođe na svoje…”.
Jun se ponegde naziva lipanj, sve zbog lipe. I neki obećavaju da će se vratiti u stari kraj “kad lipa zamiriše”. Eto, leto, a ono u Prijepolju počinje sa mirisom lipe i čekanjima onih koji su obećali da će doći baš “ovog leta”. Ima mnogo u Prijepolju onih koji čekaju mnoge one koji su otišli i koji dolaze “nekako s leta”, sredinom ili krajem juna kad “zamiriše lipa”. Uvek je bivalo tako, da kad ono “zamiriše lipa” da se bere i (h)ašlama, ona prijepoljska, krupna, tamnocrvena kao onaj šal, što se spominje u pesmi o susretanjima i odlascima.
Nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena. Ovo je još jedna od priča o mirisima grada. Eto, s prvim tim lipovim cvetom ovog juna, stigao mi je prijatelj i reče ono već “otrcano”:”Prolete život ko brzi voz”. Ja pomislim na ove naše vozove kojih je bivalo sve manje i koji su sve sporije pristizali do nas, pa onako, bahnuh s mišlju na glas:” Kod nas je to pre kao teretni voz. Voz koji satima čeka na sporednom koloseku, pred nekim glupim signalom, da bi onda tromo krenuo i daleko negde projurio kraj najlepših pejsaža na svetu…”.
Kakve to veze ima sa lipom? Pa, rekosmo, lipa je drvo koje je simbol leta, ljubavi, prijateljstva i trajanja. A Prijepolje, s leta, miriše na lipu.
Indira Hadžagić
