A Branko Miljković živeo je 27 godina. Kažu da je “najuzbudljivija ali i najkontroverznija pesma bio on sam”. Svestan svog dara, često je bivao ohol i superiorno nametljiv, katkad neprijatan čak i onima koji su ga voleli i cenili.
“Svet se deli na one koji su zapevali i na one koji su ostali robovi”.
Nestao je u noći između 11. i 12. februara.
“Nestajem, bdijem, postajem glas i vreme, prazan talas bez uspomena. Nekoga sveta teške sene pale”.
Na početku, već su ga ondašnji autoriteti (Oskar Davičo) procenili kao “strašnog klinca”. Ali klinac je bio depresivan i opsednut smrću. (“Neka me nedostojnog vetar obavije”). Sve je radio vatreno, otuda “pohvala vatri”: “Ona nema nikoga osim sunca i mene. Ništa nije izgubljeno u vatri, samo je sažeto”.
U stvari, imao je crnohumornu gorčinu. Prema svemu. I prema sebi: “Upamati taj pad u život ko dokaz tvom žaru...”.
Princ pesnika, kako su ga posle zvali, pisali su da je “sagoreo brzo”. A on napisao:
“Kad mastilo sazri u krv svi će znati da je isto pevati i umirati”. Drama je bila u njemu. Govorio je da “piše iz straha”. Znao je i napisao sam sebi epitaf stihom “Ubi me prejaka reč”. Pisao je prijateljima:”Ja sam onaj koji se igrao vatrom i sagoreo”. Ta, sam je znao da “smrt svoju u glavi nosim” . Ali znao je i da je “stvaran cvet čija odsutnost miriše, a cveta odavno već nema. Miris je vreme koje je posedovao cvet”.
Ima nečeg nemilosrdnog u tom stihu što se lako pamti:”Ako smo pali, bili smo padu skloni”.
Posle su ga recitovali. Srednjoškolci su šaptali”Uzalud je budim”. Da li su razumeli zašto je rekao:”Moja ljubav puna drugih...”.
Ali “ljubav nikad nije završena”. Pitao je:”Čega ima ljudskog u patnji”?
On je mogao napisati,vatren i isključiv:” Mudrosti, jači će prvi posustati. I evo sada peva pripitomljeni pakao”. Kako je do toga došlo? Ja znam. To je zato što je “sanjajući prespavao praznike” i zato što je “za prijatelje proglasio hulje” …
Valja se zapitati da li je zaista srećan onaj koji svoju pesmu “ne plati glavom”.
Branko Miljković, pesnik. Mračan i svetao, rekli bi književni kritičari, “Kao sunce noći”.
A on rekao: “Cvet dovoljno smeo da miriše na praznom mestu. I u uspomeni”.
Bila je 1961. kada je umro pesnik.
“Ljubavi moja mrtva, a ipak živa. O, sve što prođe, večnost jedna biva”.
Indira Hadžagić
