donacija

ПРИЧА СА БАБИНСКИХ ВИСИНА: КАД СУ ЦВЕТАЛИ КРОМПИРИ

  24 septembar 2021

Ове године платићемо цех ниске продајне цене прошлогодишњег рода кромпира,  која је уништила многе произвођаче.

Када кромпир у цветању не убије суша, или нешто друго, он онда почиње да „осијеца“ а касније да „налива“ и даје добар плод. Ову „науку“ преноси ми Василије Бeзаревић, један од озбиљнијих пријепољских произвођача кромпира. Темељан је  и  детаљан у причи и објашњавању разних  „повезаних“ појава као што су сетва, род, продаја, тржиште, пласман...

А да је Василије  не само врстан произвођач већ и добар домаћин јасно је одмах при обиласку његових кромпиришта и  засада малина.

MC kROMPIR 1

Све је код Василија под конац. Бразде на кромпиришу у Бабинама се не виде од бујне цимине кромпира која се још зелени, али када разгрне тај надземни део виде се у правилним размацима. Овде Василије на парцели која припада његовој сестри сеје 60 ари кромпира.

Док, уздуж и попреко, обилазимо његово кромпириште у Бабинама,  виде се и  два три околна јер је овај крај познат по добром кромпиру па људи сеју за себе и за тржиште. Али бразде су на многим местима празне и затрављене.

Не није повађен кромпир, још је рано за то, објашњава ми Василије. „Сви који су посејали кромпир после Ђурђевдана, дочекали су сушу и то баш кад је био у бехару. То је најгоре. Тај се кромпир више не може опоравити“, прича озбиљно Василије жмиркајући  закрвављеним оком у које му је током кошења, „ко заинат“, упала трава баш кад је скинуо заштитне наочари. Велико зло је и пламењача која напада кромпир од стабљике и златица која зна да га обрсти. Нека срећа га је, каже,  послужила јер се недалеко од његове парцеле види кромпириште десетковано златицом. Пламењача је гора,  јер је она болест а златица је штеточина.

С пажњом савладавам бесплатну и изузетно стручну наставу на огледном месту и схватам да ме Василије, све време, наводи на закључак,  зашто је кромпир ове године толико скуп. То је било моје питање из ког је, потом,  настала цела сериозна прича о мукама по произвођачу, сељаку, пољопривреднику...

Више је узрока што је кромпир скуп. Килограм је сада око 80-85 динара, а биће можда и скупљи. Као прво, има га мање на тржишту јер су се произвођачи прошле године опекли. Толико је добро родио и толико га је било на тржишту да му је цена са 50 пала на 30 а онда на 20 па су га произвођачи на веће количине,  нудили и по цени од 10 динара. Била је то брука, сматра Василије јер се држава није потрудила да заштити произвођаче и одреди цени испод које се не може ићи. Каже да лично зна, именом и презименом, човека из Акмачића који је бацио силан кромпир док су други   њиме хранили свиње. Они су тотално изгубили. Сва мука пољопривредника, обрада земље, сетва, згртање, вађење...и све то да вреди  двадесетак динара.

„Кад нема добре продаје, нема произвођач пара за нову сетву, објашњава Василије Безаревић јер је семенски кромпир скуп.

„Семе „агриа“ које ја користим плаћао сам 230 динара по колограму а „бацио“ сам тону, па сад израчунај о коликим улагањима се ради. И то је неизвестан почетак, јер не знаш шта ће даље да се деси.“

Зато се Василије не би никад  усудио да са неким потпише уговор о, рецимо, испоруци одређене количин неког производа.

„Толико је све код нас несигурно. Прво, зависиш од времена, видиш да се клима променила, од цене горива која, баш сам пратио, зими мирује  и  нагло порасте кад крену пролећни радови на газдинствима и после од цене на тржишту. Држава ти ништа не гарантује, неће да стане иза сељака. Више нема субвенција за гориво, субвенције по хектару обрадивог земљишта су са 12000 пале на 4000...Посебно што је разлика „небо - земља“ бити пољопривредник у нашим брдима и планинама и у Војводини. Села празна, нема радне снаге, терен непогодан за употребу механизације а о инфрастуктури да не причам...“

Огорчен је Василије, али гледа свог посла. Узда се у себе највише. И ради, као да је све у реду.

mc krompir 3

Спуштамо се џетом на друго кромпириште, у Скокућама, чувеном крају, богом даном за узгајање кромпира.Ако сам мислила, а јесам, да је пут за Бабибе катастрофа, брзо сам променила мишљење. Онај бабински је магистрала  у поређењу са овом „аутострадом“. Али буквално. Макадамски, излокан, пун рупача које се надовезују једна на другу,  којима никад краја угледати.  Вешто их заобилази Василије да не полупа џету. Не разуме локалне  власти које су обећале 3.000.000. динара, па одустале и то пошто су и они, мештани, сами прикупили 15.000 евра за асфалтирање. Пошто је то са удруживањем средстава „пукло“ мештани су сами  асфалтирали једну деоницу. Касније ћемо се веома удобно спустити тим делом. Што Василије рече, небо  и земља.

„Сад замисли да је цео пут овакав“, каже присећајући се детињства када су им родитељи правили пртине и носили их кроз сметове да би ишли у школу. Али, дуга је то прича. Тешка и лепа уједно, јер се одрастало у амбијенту здравих друштвених вредности.

У Скокућама милина. Свако имање покошено, дотерано, малињаци се виде на све стране, уређени воћњаци, јабуке се црвене у крошњама под стидљивим сунцем после кише.

Василије објашњава да  90 одсто мештана Скокућа обрађује имања, нема закоровљених и напуштених. Од тога, 90 одсто  су малине, остало вртови за кућне потребе. Погодно је за малине, мада је ове године подбацио род. Има  и он око 5000 садница. Нови засади нове сорте „фортуди“, око 2000,  су баш добро понели. Показује ми колики су млади изданци и мери их према својој висини. Височији су од њега... Али неће да се радује унапред,  јер ништа се не зна. Скокуће су подложне граду који често обере род. Ове године је цена била добра али...

„Прошле године је била боља, ако се све узме у обзир. Јер не можеш ти само мерити зараду већ мораш посматрати глобално, колико у цени производа има трошка. На пример, баш сам пратио, 2005. године гориво је учествовало у цени производа од 10 до 15 %. А сада, чак до 60 %. И да израчунаш шта можеш купити од зараде. Доста мање јер видиш колико је поскупео грађевински материјал и све остало. Све се мора извагати“, аналитичан је Василије.

Кромпириште у Скокућама је такође у добром стању, мало је лошије у односу на бабинско, али добро је. За ово доба је поприлично зелено што значи да кромпир још „ради“. Расте плод, окрупњава. У једној кућици има по 11 плодова, што је баш изнад просека јер се рачуна да је 8 оптимум.

Иако има разлога  да буде више него задовољан и овогодишњим родом и ценом,   Василије не трља руке.  Промишља. Може бити проблема кад дође време за вађење кромпира. То је половином октобра. Зна бити кишно па би вадилица  могла да се заглави у блату.

Иначе као добар домаћин има сву механизацију, све што може да олакша рад на имању: трактор, приколицу, вадилицу, фрезу, мотокултиватор, шпартаче, огртаче...Фали му само садилица. Неће се ни он више правити паметан. Набавиће је што пре. Објашњава да до сада није хтео да користи ову справу јер она сади кромпир мало дубље па трава преовлада, брже расте и почне да гуши плод. Тада се засади третирају разним хемијским средствима против корова  што је он по сваку цену хтео да избегне. Зато сади ручно. То ствара проблеме, узима мало више снаге али је плод  здравији. Иначе, искрен је Василије, нема рода без хемијског третмана и лаже ко год каже да му је органски кромпир. Он своје муштерије никада не лаже:

„Искрен сам. Кад ме питају је ли органски кромпир, ја признам да је третиран. Али стварно, минимално. Ако поштујеш каренцу, нема у том производу неке хемије“.

Василије је познат на пијаци. Продаје свој кромпир и преко откупа, али и на тезги, само суботом. Пакује их у џакове од 5 и 10 килограма и никад их не крчми.  А „скине“ у просеку од  10 до 35 тона годишње са хектара, колико сеје. Највише беле „агрије“ и мање црвеног „рикарда“, одличне сорте. Углавном све прода. Ко једном купи, постаје му стална муштерија. Пијаца јесте мало тешка, посебно зими, јер мора доћи раније да заузме  паркинг, чак у 5 сати изјутра па се до доласка првих муштерија фино наузме зиме. Али ипак, зарада је боља на пијаци за 20 – 30 одсто. Већа је цена, одмах се добије новац на руке. Продајом навелико се поприлично губи.  Моју логику да  је боље продати  „из фотеље“ за  мање пара, Василије не признаје као добру.

„ Ех, мораш се мало намучити да више зарадиш, не пада пара с неба“.

Не пада! Тежак је то и мукотрпан посао, често неизвесног резултата. Василије се не боји рада. Као изврстан мајстор, металостругар у некадашњем ФАП-у, стекао је добру пензију од 42.000 динара.

„По пензији се види да сам добро радио, зарађивао и био врхунски мајстор. Ееее, била је та година у државном предузећу боља од сваке ове, сељачке.  Не само сигурна плата већ дружење радника, излети сваки час, па кад се развије хармоника, па летовања преко синдиката, па повољни кредити... Дођеш аутобусом на посао а вратиш се кући у новом ауту“, сећа се Василије  старих дана када је све било извесно, јасно и испланирано.

„Ово сад, тражи ти банка хипотеку на имање због куповине обичне гајбе...“

 Можда му не би била нужда да оволико ради, али је навикао. А имање никада неће запустити,  нити отуђити, док га снага држи.

„Знаш кад се имање напушта и продаје. Само кад ти треба за лечење, за здравље“ Није га оставио ни у тим срећним данима, кад је радио у фабрици,   а камоли данас, кад се све мери динаром. И квалитет живота и  здравље.. 

М.Ц.  

Memnuna Cmiljanović

Novinar nedeljnog lista "Polimlje".

Baner oglasavanje

Marketing

petar pan markica

jkp lim

jkp lim

es komerc mala1

Vesti dana

MiniCalendar

decembar 2021
npusčps
1234
567891011
12131415161718
19202122232425
262728293031

Kursna lista

Broj poseta sajta

8633844
Danas
Juče
Ove sedmice
Ovog meseca
Prošlog meseca
Ukupno
8921
5183
38073
14104
246867
8633844

Vaš IP: 18.212.120.195
2021-12-02 23:37