U stvari, sve je počelo sa poraznom konstatacijom da Prijepolje, koje je imalo svoje hanove, hotele između dva rata, Hotel “Polimlje” prvi posleratni hotel u Sandžaku, Hotel „Park“ sa kuharom koji je radio na Svetom Stefanu,  Hotel „Mileševa“ visoke kategorije sa bazenom, više nema hotel. I priča se onda sama počela pisati jer Elmedin Obućina je jedan od menadžera Hotela „Evropa“ . To je najekskluzivniji hotel u Sarajevu bezmalo 140 godina. Dok sam studirala, čuvena Bečka kafana tog hotela bila je moje omiljeno mesto, gde se uz bečke kolače slušao svake večeri maestro koji je svirao na klaviru klasične i sve druge evergrine. Nedaleko, gde se još kupuje u prijatnoj hladovini Bezistana, sagradjenog 1555. godine, nedaleko od Morića hana, jednog od 50 koliko ih je bilo, tu je 1882. godine sagradjen najstariji moderni hotel u Sarajevu. Glasovita „Evropa“. Sa njenih prozora pogled pada na Sahat kulu i kubeta. I tu, između orijentalnog i evropskog Sarajeva, Hotel „Evropu“ je, po uzoru na hotel u Beču, dao sagraditi Gligorije Jeftanović, koga su smatrali onim „zenđil“ Sarajlijom. Projekt je bio poveren Karlu Paržiku. Bio je 12. decembar kad je sarajevska gospoda ušla prvi put u Bečku kafanu...126 godina kasnije,12. decembra, otvoren je obnovljeni Hotel „Evropa“ po ideji  Seada Gološa. Boju su mu odabrali sami gradjani koji su davali svoje predloge na ulazu u zdanje koje je bilo i ostalo jedno od simbola grada. Ali, priču ćemo vratiti na početak. U Prijepolje. I kako je dečko iz Seljašnice, rođen pre 58 godina, upisao ugostiteljsko-turistički smer koji se nudio u vreme usmerenog obrazovanja.

-U to vreme mnogi momci iz Prijepolja odlazili su na more da rade i školska praksa je bila na moru i meni se to dopadalo. Išlo se u Orebić, Kupare. To je bio veliki doživljaj, bilo je dosta stranaca i mi smo sticali i profesionalna i životna iskustva. Bilo je to vreme kada su mladi kampovali, popularne bile sedeljke uz more, gitara, letnje ljubavi. Te neke naše generacije i sada se toga sećaju kao vremena velike slobode, seća se Elmedin Obućina, koga u Prijepolju znaju po nadimku Dića.

Posle završene srednje škole, počeo je da radi svoj posao u „Palisadu“, na Zlatiboru, jednom od najcenjenijih hotela u Jugoslaviji. Tu su dolazile mega zvezde, poput Lepe Brene, visoki gosti. Mislio da studira ali očeva prerana smrt je prekinula planove, sestra je već studirala, nije se moglo „na dve strane“.

- Put me odveo opet do mora, u Perazića Do, u tek otvoreni Hotel „As“, blizu Sv.Stefana. To je bilo pravo „cool“ mesto. Hotel je zakupila jedna francuska agencija  i dolazili su bogatiji klijenti iz Evrope. Sve je za mene tu bilo novo, gala večere uz sveće, maniri, odnos prema gostima ali i gostiju prema nama. Osećaš se kao da radiš neki važan posao. Stigle su mi i ponude od gostiju koji su imali neke svoje hotele...Eto, pitaš me čime sam ostavljao utisak, a ja ne znam. Bio sam sitan, mršav, ali sam umeo da pričam, da se nasmejem, da se našalim. To je njima bilo neobično. Sada to ne bih preporučio kao konobarski manir. Ali ono vreme je bilo drugačije, strancima je Jugoslavija bila zanimljiva, želeli su da upoznaju ljude, a mi smo hteli da se pokažemo. Bila je sredina osamdesetih, smeje se moj sagovornik.

Vratio se u Prijepolje. Radio po kafićima( „Valeri“, „Adi“ „Trojka“). Potom se zaposlio u preduzeću „Trgopek“.

-Radio sam sa Jusom Lončarevićem i iz tog vremena bi knjiga mogla da se napiše. „Zdravljak“ je bio na glavnoj ulici, tu sam naučio sve o kuhinji i roštilju. Posle pređem preko Lima u „Lovački dom“ koji je „Trgopek“ tek otvorio. Zamišljen je bio u stvari kao riblji restoran. Ali počinje inflacija. Zatvara se restoran. Počinje i drugačija priča. Pošalju me u proizvodnju i ja pravim  sitna peciva sa ekipom koja sada ima privatne pekare, Sejo Bajramović, Mujo Preljević. Nisam sebe tu video,  Elmedinu pomalo žao ali brzo se osmeh vraća na lice jer mi priča kako se oženio Halimom, kako je maštao da ih probudi afričko jutro, pa su na bračno putovanje otišli u Tunis, kako su se rodili blizanci Faris i Amina. Bila je sredina devedesetih.

-Spakujemo se i odemo u Sarajevo. Svašta sam na početku radio. I na pijaci. I po pekarama. Halima se, kao diplomirana pravnica, brzo zaposlila u struci. A ja sam tražio posao po konkursima. Nije bilo lako. Sve dok se nije  otvorio motel „Dom Faletići“, čiji je vlasnik bio Rasim Bajrović, što bi rekli, Sandžaklija, koji ulazi prvi put u taj posao. I sam sam bio prvi put u prilici da sagledavam veliki obim posla, trebalo je ljudi i ja preporučim našeg Atka Kuhinju. Do danas radi sa mnom. Teško naći kuhara. Ja se setim Senada Hadžifejzovića. I on je ostao, priča Dića i „preslišava me“ znam li ih. Znam.

Ali ovo je bio tek početak velike priče. Rasim Bajrović je počeo da  kupuje ugostiteljske objekte u Sarajevu. I tako je stigao do Hotela „Evropa“ , a nedavno i do hotela koji je obeležio Olimijske igre 1984. Hotela „Holidej in“. Moj sagovornik se priseća kako je „Evropa“ tada  bila ruševina. Raslo je drveće na krovu. Niko se nije usuđivao da je kupi  jer je bila jedno veliko ništa posle ratnih razaranja Sarajeva. Niko nije hteo da rizikuje jer je trebalo mnogo uložiti pošto je zahtevano da se vrati njen pređašnji ambijent. Rasim Bajrović se usudio. Kupio je legendarnu „Evropu“ 2005.godine, a već 2008. „Evropa“ je ponovo otvorena. O svakom detalju se vodilo računa, o eksterijeru, enterijeru, ambijentu.

-Drago mi je da imaš sećanja na predratnu Bečku kafanu i da  hvališ i njen sadašnji izgled i ambijent. Pre 140 godina u njoj se pio „kapuciner“ baš kao onaj u Beču.Biti deo te istorije dovoljno je za svakoga ko je u ovom poslu. To je čast.   Preuzeo sam uslužni sektor, organizaciju svih događaja u hotelu. Koji su to događaji? Pa, recimo Sarajevski filmski festival, kongresi, prijemi ambasada, pa sve do elitnih svadbi. Kroz hotel prolaze glumci, muzičari, političari, svi koji posećuju Bosnu i Hercegovinu na najvišem nivou. Da, to jeste najelitniji hotel u Bosni i Hercegovini. Vraćen mu je sjaj i ugled. Održavanje takvog jednog hotela je teško i vrlo stresno, kaže Dino Obućina.

On je sada menadžer za hranu i piće. Njemu ništa ne može i ne sme da promakne. Ko je od svetskih zvezda najmanje zahtevan bio? Kaže da je to Penelopa Kruz, izuzetna žena, ne samo izuzetno lepa. Malo je zahtevna i Anđelina Džoli.

-Ljudi iz tih visokih krugova, prave zvezde, prava elita, najmanje su zahtevni, iako meni ništa nije teško, niko mi nije težak jer je izazov da se udovolji , tu sam da napravim ugođaj, kaže i teško mu da pobroji sve one koje je upoznao, sve te poznate koji su bili gosti „Evrope“. Fudbaleri Kantona, Džeko, Sušić, Vahid Halilhodžić,Ćiro Blažević, Ivica Osim, svetski reket broj jedan Novak Đoković, pa onda „naš“ Vlade Divac.  Tu su bili Rade Šerbedžija i Miki Rurk. Neverovatno je biti deo njihove svakodnevice barem na nekoliko dana ili nekoliko sati, upoznati njihov ukus, želje. Sa nekima osim poznanstva, uspostaviš čak i prijateljstvo. To je nešto neverovatno. Ja sam ponosan na te fotografije. Na jednoj od njih sam sa Oliverom Dragojevićem i Kemalom Montenom i to mi je najdraža jer su oni „moja muzika“, priča moj sagovornik dok listamo fotografije koje čuva u mobilnom telefonu.

Eto, vreme je da ga pitam i to pitanje:šta je to što je važno u hotelijerstvu?

-Stvoriti kod gosta osećaj da je došao kući. Da nije u hotelu, da je slobodan, kaže Elmedin Obućina, jedan od menadžera Hotela „Evropa“.

Onda mi priča o skupim prijemima ili o redovnim partijima kada je Sarajevski filmski festival, kada se skupe sve zvezde svetskog filma ali i svi koji su „viđeni“ da budu „viđeni“. Kako se popije jedna čaša, a naruči najskuplji šampanjac. Bude i skupova sa 1500 gostiju. I elitnih svadbi, na kojima pevaju najpoznatiji pevači. Dok razgovaramo, zvoni telefon.Vlasnik „Evrope“ se raspituje gde je. Gospodin Bajrović je doktor ekonomskih nauka, specijalista za hotelijerstvo. I kćeri su mu  završile visoke škole iz ove oblasti u Engleskoj, jedna master u Rimu, a druga u Dubaiju.

A kad si deo toga, kako se osećaš?

 -I sam se osećaš povlašteno jer si u društvu izuzetnih, smeje se Elmedin Obućina. Za kraj ove priče, ostavila sam rečenicu koju je rekao onako uz put, tokom našeg ćaskanja.

-Eto, nisam svojevremeno mogao biti ni šef „Zdravljaka“, ali mogu biti menadžer u Hotelu „Evropa“. To je Prijepolje.

Indira Hadžagić

Twitter